Dobro došli! Guest!
Četvrtak, 20 Srp 2017, 8:34 PM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Srpanj 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Bogoslav Šulek (1816-1895)

članak objavljen u časpisu “Neven”, Zagreb, kolovoz 1856.

 

1

→ stranica 2 - 3 - 4

Srbi i Hrvati

Svoje čuvaj, tudje poštuj!
Nar. posl.

Rieč je, da se o dobroj ženi i negovori. Ovo bi se moglo i za slogu kazati, da je ondje najviše ima, gdje se o njoj najmanje sbori. Kod južnih Slavenah toliki su pjesnici uznosito spjevali slogu, i toliko pisali o njezinoj spasonosnosti, da nebismo više znali rieči k tomu dodati, i da nitko o njezinoj koristi dvoumiti nemože. Ele sloge neima te neima, a nesloga iz svakoga kuta proviruje. Zašto? Ponajviše zato, što isti oni, koji su zastavu sloge razavili, i koji svesrdno žele, da se i kod nas složnimi silami raditi počne, ili neshvaćaju ili neće da shvate pravu narav i sućtvo sloge. Ima ljudih, koji zahtievaju, neka sav sviet uprav onako misli i radi, kako oni žele, i da će biti sloge. Nu tko tako mudruje, negradi hrama slozi nego samovolji – Drugo je sloga! Ona diže svoj svietli priestol samo u onom kolu, gdje nebiva sve po volji jednoga nego po volji obćoj. Al upravo zato je sloga riedko bilje; jer koliko je ljudih, toliko je i ćudih, toliko je i pomislih; a najmučnije je čovjeku odstupiti od svoje misli, nekmo-li od svoje želje. No bez toga neima sloge: odstupiti valja svakomu ponješto od svoga uvjerenja, makar ono bilo i posve istinito; popustiti valja u nječem onomu, s kojim hoćeš da se složiš, kao što se opet i on mora ogledati na tvoju želju i uvažiti tvoju rieč. To je ona žrtva, koju sloga zahtieva, nu to je i ona teta, koja jugoslavenskoj slozi smeta; to je onaj zid, koji i južne Slavene razstavlja, i s kojega se nemogoše na književnom polju – jer se samo o takvoj slozi ovdje besjedi – sve do danas ujediniti. Svak viče “da u slozi stoji spas,” pak opet svak brani uporno svoje mnenje, i nebi ni za dlaku od njega popustio ni u neznatnoj i malovažnoj stvari. Tako poznajemo Hrvata, kojemu se je njegov prijatelj zakleti morao, da se neće nikada služiti ovim sadašnjim pravopisom; ima opet drugih, koji bi se za jedno slovo i za jednu slovku zaratili i poklali. Nu kod Srbah nije ništa bolje. Na pokojnoga Todora Pavlovića digoše hajku zato, što je bio iz svojih novinah izostaviti htio ъ1, kojega nitko neizgovara; smješno je bilo gledati ovu ratobornu četu, gotovu pobiti se za taj debeli jer, kao za kakav amanet narodni. I to je poznato, kako je srbska vlada anatemu udarila na najljepši biser srbskoga knjižtva, na djela Vuka Karadžića, zato što je iz svoje azbuke (horrendum dictu!2) izostavio jer i jeri, jat i ju – sve pismena, bez kojih se takodjer srbski može pisati. – A što smo ovdje o pravopisu naveli, to valja i za druga odnošenja. Svatko uvidja potrebu sloge, a nitko neće da joj u prilog donese koju misaocu svoju. I to bi se jošte podnieti moglo, samo da se nije u najnovije doba koješta drugim upravo nametati počelo i narivati, te se ovako pregrada, štono razstavlja brata od brata, u mjesto da se razgradjuje, jošte u vis gradi. Dokazom nam može biti razpra za obće ime južnih Slavenah.*

Niesam nakan kovati u zviezde sve što su Hrvati predlagali i radili, odkada im se je narodnost pomladila: nu to mora svaki nepristrastni sudac priznati, da su obćoj slozi, osobito tako zvani provîncialni Hrvati, neizmjernu žrtvu donieli, ne samo gledeć na jezik nego i gledeć na ime. Želeć u tom zadovoljiti narodnoj potrebi, predložili su hrvatski rodoljubi prastaro ime ovih zemaljah, ime ilirsko, za obći naziv, buduć da su se imenom ovim i u novije doba južni Slaveni kojegdje služili. Nu kod kuće imali su radi toga žestoka boja s neukom svjetinom, bojećom se, kao što govoraše, za svoje liepo hrvatsko ime; od druguda pako napadoše na njih jedni, da ih žele imenom ovim pošokčiti, drugi da povlašiti, i Bog sam zna, što se bijaše sve u tom nedužnom imenu nanjušilo. – Zatim bude predloženo ime slovinsko ili slovjensko, kojim mnogi naši dubrovački pisci od mnogo vjekovah nazivahu ukupno sve južne Slavene. No neznam, dali se je i jedan Srbin ovim imenom poslužio, akoprem nije zaista neshodno. – Napokon budu Srbi ponudjeni imenom jugoslavenskim. Ni ovo nije prodrlo. Tako dakle ostade sve nastojanje Hrvatah u tom poslu jalovo;** dapače se čini, da se je tim u njekih Srbah probudilo krivo mnenje, da Hrvati svoga hrvatskoga imena neštuju i neljube i da samo zato za drugim hlepe. To je može biti uzrok, što su od ovo njekoliko godinah srbski pisci ime srbsko počeli protezati i na Hrvate, i to izprva samo na Štokavce, a kasnije i na Čakavce, hrvatske Kekavce3, pače i na sve ostale Slovence. (Gledaj zemljovid srbski: “Zemlje u koima prebivaju Srblji”4). Da to samo ovaj ili onaj učini, nebismo o tom rieči prosborili, jer “nitko nemože natkati mahramah, da cielomu svietu usta poveže:” no nametanje ovo srbskog imena vrlo je mah otelo na veliku žalost hrvatskih rodoljubah, koji svoje hrvatsko ime isto tako ljube i štuju, kao što i Srbi svoje. – Da ima ikoliko prilike, da će Hrvati prigrliti srbsko ime, nebih se zaista u tom poslu pera mašio; jer ja štujem i ljubim srbsko ime, te bi mi drago bilo, kad bi sva jugoslavenska plemena služilo. No ja štujem i hrvatsko ime, koje je takodjer slavno i slavensko, i nebi mi se dalo na žalost, kad bi ga Srbi posvojili, jer bi se time ista svrha postigla. Kako stvari stoje, zaludu bi se tko nadao, da će to Srbi učiniti; ja pako, živeć do blizu dvadeset godinah medju Hrvati i tako poznavajuć prilično njihovu ćud i narav, uvjeren sam, da ni oni svoga narodnoga imena neće zamieniti sa srbskim; a razloge tomu ću malo niže navesti. Ako već neće nijedan da zamieni ime, neka bar svoje drugomu nenameće, jer će se time jošte manje svrsi prikučiti, kao što nam pokazuje primjer Magjarah. To se mora priznati, da Hrvati svog imena Srbljem nenameću.***

Žao mi je, što nemogu i za Srbe isto kazati, a jošte više žalim, što im u tom poslu prednjači inače velezaslužni g. Vuk Karadžić, koji je svojim člankom “Srbi svi i svuda” u Kovčežiću5, kao što se meni čini, najviše toj razpri povoda dao. “Wenn die Könige bauen, haben die Kärrner zu thun”6 kaže Schiller. Tako je bilo i ovdje. Kad je g. V. K. ime srbsko protegnuo samo na Štokavce, ostali su ga i dalje počeli vući i dokazivati, da su samo tako zvani Kekavci pravi Hrvati, štono oko Zagreba stanuju. Istina je, da se Zagrebčani za Hrvate drže, makar im bio svagdanji jezik ponješto različan od književnoga; no svaki književni jezik (i srbski) ima nariečjah, i ovoj se je razlikosti u Zagrebu doskočilo tim, što su i Kekavci jugoslavenski književni jezik u svoju književnost primili. U ostalom zna se, da je sadašnja provincijalna Hrvatska u novije vrieme ime ovo starijim svojim imenom Slavonije zamienila. Govoriti dakle, da samo u ovoj novijoj Hrvatskoj ima pravih Hrvatah, buduć da se ovi govorom od ostale svoje braće ponješto razlikuju, to znači tvrditi, da samo u sadašnjem novom srbskom vojvodstvu ima pravih Srbah, govoreći lepo, bélo itd. a oni na jugu Srbije da niesu više Srbi, jer govore liepo, bielo itd. Granice stare Hrvatske mogle su se isto tako razširiti, kao što su se razmakle granice stare Srbije.

Drugi stežu ime hrvatsko na Čakavce, zato tako nazvane, što mjesto što govore ča, a stanuju u primorju hrvatsko-dalmatinskom. Evo što o tom piše g. V. K. na 6. str. svoga Kovčežića: “Svi pametni ljudi i od Grčkijeh i od Rimskijeh Srba priznaju da su jedan narod i trude se da bi mrzost zbog zakona ili sa svijem iskorijenili ili barem umalili što se više može, samo je onima Rimskoga zakona još teško Srbima nazvati se, ali će se po svoj prilici i tome malo po malo naviknuti; jer ako ne će da su Srbi, oni nemaju nikakvoga narodnoga imena. Da reku da su jedni Slavonci, drugi Dalmatinci, treći Dubrovčani, to su sve imena od mjesta u kojima žive, i ne pokazuju nikakvoga naroda. Da reku da su Slaveni, to su i Rusi i Poljaci i Česi i svi ostali Slavenski narodi. Da reku da su Hrvati, ja bih rekao da ovo ime po pravdi pripada najprije samo Čakavcima, koji su po svoj prilici ostaci Porfirogenitovijeh Hrvata i kojijeh se jezik malo razlikuje od Srpskoga, ali je opet bliži Srpskome nego i jednome Slavenskom narječju; a po tom današnjijem Hrvatima u Zagrepskoj, Varaždinskoj i Križevačkoj varmeđi, kojijeh se domovina prozvala Hrvatskom poslije Muhačkoga boja, koji je bio godine 1526. (a donde se zvala gornja Slavonija), i kojijeh je jezik kao prijelaz iz Kranjskoga u Srpski; ali ne znam kako bi se tijem imenom mogla nazvati ona braća naša zakona Rimskoga koja žive n. p. u Banatu, ili u Bačkoj, ili u Srijemu i Slavoniji, ili u Bosni i Hercegovini, ili u Dubrovniku, i govore onakijem istijem jezikom kao i Srbi. Ako bi ko rekao da se i od njih gdjekoji mogu nazvati Hrvati po tome što na onijem mjestima gdje je u Slavenskome jeziku je govore i, n. p. dite, vira, sime i t. d.: ali kako će Dubrovčani, Konavljani, Peraštani, Dobrođani i ostali koji ni te razlike nemaju? A osim toga, kad bi ova razlika u govoru mogla biti dovoljan uzrok da se oni koji govore dite, vira, sime ne mogu zvati Srbi: kako bi se onda Čakavci (koji govore dite, vira, sime) i Kekavci (koji govore dete, vera, seme) i malo prije pomenuti Štokavci (koji govore dijete, vjera, sjeme) svi zajedno mogli zvati Hrvati? Da reku da su Iliri ili Ilirci, to je mrtvo i tamno ime, koje danas ne znači ništa; jer sad svi znatniji istorici dokazuju da stari Iliri nijesu bili Slaveni; i tako bi se oni tijem imenom samo za to nazivali što žive u zemlji koja se negda zvala Ilirik, po čemu bi se i ostali svi narodi koji u starome Iliriku danas žive (n. p. Bugari, Arnauti, Cincari i t. d.) isto tako zvati mogli.”7

Da uzmognemo na ovo umstvovanje temeljito odgovoriti, valja nam se povratiti u kolievku srbsko-hrvatskoga naroda.

Glavni i gotovo jedini izvor stare povjestnice Hrvatah i Srbah u njihovoj sadašnjoj domovini jeste grčki car Konstantin Porphyrogeneta, koji je u sredini desetoga stoljeća živio i u svom djelu “o upravi carstva” mnogo toga o Hrvatih i Srbih zabilježio. – Evo što pripovieda u 30. poglavju svoga djela: Divlji Avari bili su medju god. 600-630. poslie Isukrsta osvojili sadašnju domovinu Hrvatah, koja je onda pod carigradske careve podpadala. Grčki car Heraklije, nemogav sam Avare odanle protjerati, pozva u pomoć Hrvate, koji onda stanovahu izza današnjih Tatrah (Karpatah) negdje u iztočnoj Galiciji, a zemlja ta se je onda zvala Velika ili Biela Hrvatska. Okolo god. 634. krenu odanle Hrvati u svoju sadašnju domovinu, iz koje poslie krvava rata od više godinah Avare protjeraju il utamane. Nastanili su se pako u današnjoj južnoj i u turskoj Hrvatskoj (Bosni) sve do Vrbasa, a u Dalmaciji do Livna (Hljevna) i Cetine; druga pako strana Hrvatah smjestila se je medju Savom i Dravom, u današnjoj Slavoniji, a Sisak im je bio glavni grad.

Srblji su onda prebivali u Bieloj Srbiji, u susjedstvu Biele Hrvatske, dakle u današnjoj Ruskoj i Poljskoj. Valjda potaknuti primjerom Hrvatah, zamoliše oko g. 636. istoga cara Heraklija, da im dopusti nastaniti se u Iliriji. Car Heraklije izpuni im molbu i odredi im stan blizu današnjega Soluna, kamo se i sbilja jedna strana onih sjevernih Srbah preseli: al im se ondje nedopade, i oni se premjeste k svojoj hrvatskoj braći u današnju Srbiju i Bosnu do Vrbasa, a na jugu u južnu Dalmaciju sve do Bara (Antivari).

G. V. K. tvrdi, da su dan danas ostatci starih Hrvatah, doselivših se na jug, samo tako zvani Čakavci, dakle da samo njim pripada ime Hrvatah, a tkogod govori narječjem štokavskim, on da je Srbin. Nu zaludu ćeš tražiti u Kovčežiću razlogah, iz kojih bi se to izvoditi moglo, zaludu svjedočanstvah povjestničkih, koja bi to potvrdjivala, da se je veliki njegdašnji hrvatski narod u šaku Čakavacah u primorju živućih skvrčio; on samo kaže na str. 7. ja bih rekao, a na str. 17. ja mislim da su samo Čakavci Hrvati.

G. V. K. nije dakle ni sam tvrdo uvjeren o nepobitnoj istini svoje izreke; jer tvrdomu uvjerenju o kakvom dogadjaju hoće se razlogah i svjedočanstvah, on pako samo misli i mni, govori i želi. Opet se je našlo mladjih pisacah, koji su ovo subjektivno mnenje za apodiktičku istinu primili, i time si sami o svojoj povjestničkoj znanosti testimonium paupertatis8 napisali. Tko želi zanijekati existenciu jednomu narodu, taj treba da se dobro naoruža razlozi vadjenimi iz naravi stvari i svjedočanstvi vjere dostojnih povjestnikah.

Da su sadašnji Čakavci jedini ostatak starih Hrvatah, to bi se moglo samo onda tvrditi, kad bi se dokazalo, da su stari Hrvati sbilja čakavski govorili, i da u Hrvatskoj nikad nije drugoga slavenskoga plemena stanovalo do Čakavacah.

Ni jedno se nemože dokazati; prvo ne, jer neima iz one stare dobe nikakvih pomenikah o jeziku Srbah i Hrvatah, kojim govorahu, kad su se na jug selili; a drugo ne, jer povjestnica upravo protivno povieda.

Da stavimo, da je istina što nam se kaže, da stari Iliri niesu bili Slaveni (akoprem je i ovih danah izišla knjižica “De origine et sedibus veterum Illyriorum”9 od Poljaka Kazimira Szulca, dokazajućega slavenstvo starih Ilirah); no da pristanemo, velim, uz g. V. K., “da svi znatniji historici dokazuju, da stari Iliri niesu bili Slaveni:” odavde se samo to može izvoditi, da sve one prostrane zemlje, koje su se odprije zvale Ilirija, niesu bile uviek naseljene od samih Slavenah. No da su već prije dolazka Hrvatah i Srbah na jug u njihovoj sadašnjoj domovini stanovali i Slaveni, to tvrde isti oni povjestnici, koji inače niječu slavenstvo Ilirah.

Da su bili stari Heneti ili Veneti, štono u davnih davninah, prije Rima i rimskoga carstva, u jadranskom primorju, po imenu i u današnjih Mletcih (Veneciji) življahu, da su bili ovi Veneti pravi Slaveni, to, da mučimo o Hrvatih,**** i sam kritički i toli oprezni Šafařík potvrdjuje ovimi riečmi: “Slažemo se sa štovanimi iztraživaoci starinah, Mannertom i Surowieckim, držećimi, da se je u mraku nedostižne davnine veliko i prastaro pleme Vinidah ili Venedah (t. j. Slavenah) steralo od mora Baltičkoga sve do Jadranskoga.***** – I najstariji slavenski povjestnici Nestor, Kadlubek, Boguchwal i Dalimil pišu, da su već u prastaro doba Slaveni u Jadranskom primorju prebivali. Sve je ovo privoljelo Šafaříka, te kaže na str. 219. svoga slavnoga djela: “S historičkom izvjestnošću znamo, da su naši predji pod inostranim imenom Vindah ili Vendah, i pod domaćimi imeni Srbah, Slovenah, Poljanah, Hrvatah, Sjeveranah itd. od vremena Herodota (god. 456. prije Is.) prostrane zemlje za Tatrami i pred Tatrami, s jedne strane od Baltičkoga mora tja do Dunava i do iste Jadranske obale, s druge od izvora Volge i Dona do medju Vislom i Odrom stanovali, dok ih iz južnih (podtatranskih) stranah niesu Celte ili Vlasi izagnali i na sjever uzmaći prisilili.” Ovo se dogodi oko g. 350. pr. Is. Istina je dakle, da su Celte iztisnuli Slavene iz juga; nu Celte ih jamačno niesu sve iztriebili, već su se mnogi u nepristupnih gorah i na otocih spasili.****** Jošte je izvjestniji i svake dvojbe prost taj factum, da su se Slaveni, poslie odlazka Celtah, malo po malo u staru svoju domovinu povraćali, i to u 5. i 6. stoljeću poslie Is., dakle jedno 100 godinah prije seobe Hrvatah i Srbah. – A može li se pomisiti, da od svihkolikih ovih Slavenah nije više ni potroška bilo u Iliriji, kad su se Hrvati i Srbi selili; da od njih neostade ni piličnika, te su bili već svi do jednoga iztriebljeni, kad su Hrvati i Srbi onamo stigli? – Pogledajmo Židove. Ima tomu više od 15 stoljećah, što su po svem svietu razasuti, što ih Kršćani i Turci gone, tlače i muče: a dan danas ima ih možda jošte više nego što ih bijaše u vrieme njihova razsutka. – Pogledajmo baltičke Slavene. Tisuća godinah trebala je, dok su se napokon ponjemčili, pak i to samo krvoločnom silom i grozovitimi sredstvi, da se čovjeku koža ježi, kad čita njihove muke. Možemo dakle i bez naročita svjedočanstva vjerovati, da onolikih ilirskih Slavenah do došašća Hrvatah i Srbah nije bilo sasvim ponestalo, da niesu bili svi izkopani ili polatinjeni. O tom će nas sliedeće okolnosti jošte bolje osvjedočiti.


1 ćirilički “jer” (op. urednika)

2 horrendum dictu (lat.) = strašno je reći (op. urednika)

* Gdjekomu će se možda neshodno činiti, što smo u ovu nježnu stvar dirnuli. Nu valja znati, da je “Srbski dnevnik” u Novom Sadu u 57. broju naročito pozvao hrvatske pisce, “da se late te stvari s pravom i poštenom voljom (kao što je to sam Srbski dnevnik učiniti nakanio) i može biti, da će se taj najveći čvor medjusobne nesloge i svadje sretno razdriešiti.” – Bog dao, da se to sbude!

** Srbski časopis “Sedmica,” štono izlazi u Novom Sadu pod uredništvom dra. Medakovića, u ljetošnjem 25. broju upravo protestira proti zajedničkomu imenu južnih Slavenah, koje bi Hrvati Srbljem rado nametnuli, i zahtieva, da, ako žele slogu i ljubav (!!!) neka već jedankrat točno ralučivaju ime srbskoga naroda od hrvatskoga; a G. V. K. izriekom zahtieva, da se i Hrvati zovu Srbi. “Ex hoc fonte derivantur clades Romanorum!” (“odavde izviru rimske katastrofe” - op. urednika)

3 Kajkavce (op. urednika)

4 Transliteracija iz ćirilice: Harvatiya. Izvorni tekst: "Землѣ у коима пребиваю Србљи."

*** Jedini hrvatski pisac, koji je u prežestokoj obrani Hrvatah podaleko zabrazdio, bio je radi toga od samoga hrvatskoga obćinstva kudjen.

5 Transliteracija iz ćirilice: Harvatiya. Izvorni tekst: "Ковчежићу".

6 “Kad kraljevi grade, vozari moraju također” (op. urednika)

7 Transliteracija iz ćirilice: Harvatiya. Izvorni tekst: "Сви паметнй људи и од Грчкијех и од Римскијех Срба признају да су један народ и труде се да би мрзост због закона или са свијем искоријенили или барем умалили што се више може, само је онима Римскога закона још тешко Србима назвати се, али ће се по свој прилици и томе мало по мало навикнути; јер ако не ће да су Срби, они немају никаквога народнога имена. Да реку да су једни Славонци, други Далматинци, трећи Дубровчани, то су све имена од мјеста у којима живе, и не показују никаквога народа. Да реку да су Славени, то су и Руси и Пољаци и Чеси и сви остали Славенски народи. Да реку да су Хрвати, ја бих рекао да ово име по правди припада најприје само Чакавцима, који су по свој прилици остаци Порфирогенитовијех Хрвата и којијех се језик мало разликује од Српскога, али је опет ближи Српскоме него и једноме Славенском нарјечју; а по том данашњијем Хрватима у Загрепској, Вараждинској и Крижевачкој вармеђи, којијех се домовина прозвала Хрватском послије Мухачкога боја, који је био године 1526. (а донде се звала горња Славонија), и којијех је језик као пријелаз из Крањскога у Српски; али не знам како би се тијем именом могла назвати она браћа наша закона Римскога која живе н. п. у Банату, или у Бачкој, или у Сријему и Славонији, или у Босни и Херцеговини, или у Дубровнику, и говоре онакијем истијем језиком као и Срби. Ако би ко рекао да се и од њих гдјекоји могу назвати Хрвати по томе што на онијем мјестима гдје је у Славенскоме језику ѣ говоре и, н. п. дите, вира, симе и т. д.: али како ће Дубровчани, Конављани, Пераштани, Доброћанй и остали који ни те разлике немају? A осим тога, кад би ова разлика у говору могла бити довољан узрок да се они који говоре дите, вира, симе не могу звати Срби: како би се онда Чакавци (који говоре дите, вира, симе) и Кекавци (који говоре дете, вера, семе) и мало прије поменути Штокавци (који говоре дијете, вјера, сјеме) сви заједно могли звати Хрвати? Да реку да су Илири или Илирци, то је мртво и тамно име, које данас не значи ништа; јер сад сви знатнији историци доказују да стари Илири нијесу били Славени; и тако би се они тијем именом само за то називали што живе у земљи која се негда звала Илирик, по чему би се и остали сви народи који у староме Илирику данас живе (н. п. Бугари, Арнаути, Цинцари и т. д.) исто тако звати могли."

8 testimonium paupertatis (lat.) = svjedočanstvo siromaštva (op. urednika)

9 “O podrietlu i smještaju starih Ilira” (op. urednika)

**** Gl. “Tko su bili stari Iliri?” od Dr. Gaja, u Danici 1839. br. 10.

***** Gl. Šafaříkove Starožitnosti Slowanské str. 216.

****** Gl. Starožitnostih stranu 215.

 

nastavak (stranica 2)

 

© 2016 Harvatiya