Dobro došli! Guest!
Subota, 25 Stu 2017, 5:38 AM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Studeni 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Ivan Dežman (1841-1873)

izvorno objavljeno u časpisu “Vienac”, Zagreb, siečanj 1873.

 

 

Samoborski vitez

 

„Oj Valdemaru, pusti otmičaru,

Na mejdan hajd pod onu lipu staru!”

To jeknu gora, ciknu zora,

Iz grada skoči Samobora,

I dolje s konjem vitez se zagìcâ,

Na prsih štit mu, šljem na glavi,

Od čelika mu nije vidit lica,

Al vidi ti se junak pravi.

 

A Valdemar, čuv kamo glas ga roči,

Svoj tabor pusti, pa na konja skoči,

I trgnu mač. Što radit mnije,

Iz oka žarkog to mu bije.

Put lipe smjeri, garnu konja mamna

I prije neg za goru zadje

Od zore plaha jurve noćca tamna,

Na biljezi se vitez nadje.

 

„Na korbu tvoju ja dohitah amo

I čekam spreman — kaži mi se samo!”

„Ja vjerenik sam liepe Stane

Od Valdemara u nas zaiskane.”

„Oj dosta reče; gdje još njetko ljubi

Za uzorom i mojim gine,

Tuj mača treba, jedan da se gubi,

Da drugom prava sreća sine”.

 

„Mač nek ju odmah jednomu prisudi!”

Tim vitez opet mejdanom se nudi.

I oba umukoše mukom,

Zaigraše si konje lukom,

I zakrešu im za čas mači ljuto

Neotimljuć još nikom nade,

Al skorom greznu u krv gvoždje kruto,

I vitez ranjen s konja pade.

 

I pade šljem i čelik s lica skoči,

Te sinu lice, sinule i oči,

A Valdemar bliedeći ciknu,

I s konja k ranjeniku djiknu:

„Oj Stano, Stano sladka čežnjo moja,

Zar morah smrt baš ja ti dati!

Oj zašto planu osveta ta tvoja,

Za ljubav mi sramotu vrati!”

 

„Odlučih mrieti pre neg za te poći,

I sretna sam, što mriet ću skoro moći.

Sve zahman grofe bilo tebi,

Mog srdca nikad steko nebi,

Jer sve da vjeru Jerku svom ne dadoh

Pre nego ti me jadan prosi,

Ja Celjskog grofa mrzit samo znadoh,

Što smrt i rug nam samo nosi.

 

Pa zahman s vojskom primače se gradu,

Pod silu tražeć da me tebi dadu,

Jurišat grad ti sutra htjede,

Ak knez me tebi ne izvede,

Al knez, moj otac, voli svi da ginu,

Do temelja da grad razvali,

Neg Celjskomu da izda me jedinu,

Il njemu spas da svoj zahvali.

 

Al sama gle od otca, Jerka podjoh,

U lice Celjskom grofu reći dodjoh:

Da svietom vladaš, rajski ljubiš,

Ti možeš samo da me sgubiš!” —

To rekav dieva spokojna preminu,

A Valdemar se gubit stane,

I mač pograbiv u srdce si rinu,

I do nje mrtav ončas pane.

 

 

© 2016 Harvatiya