Dobro došli! Guest!
Četvrtak, 20 Srp 2017, 8:25 PM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Srpanj 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Ivan Trnski (1819-1910)

izvorno objavljeno u časpisu “Vienac”, Zagreb, siečanj 1875.

 

→ stranica 2 - 3 - 4 - 5

Čuvida1 na glasu

 

I.

 

U kipnoj ulici2 bieloga Zagreba grada sidjela gospodjica Bezimenka svojoj sobici u kutu. Bila to mudra glavica, umjela svašto pogoditi i svačemu, kad je trebalo, otisnuti kraj, kao da je u bob vračala; umjela je govoriti kao iz knjige, samo je bila odviše srameća poput neke moje mile rodjakinje, koja bi svaki čas porumenjela, il joj što najnedužnijega rekao, il ju na ulici srio, il ju u družtvu samo pogledao, a kamo li, kad bi joj na odlazku ruku pružio, da se porukujemo.

Vrlo je mučna stvar otresti se te stidljivosti. Koliko sam ja govorio nekoj svojoj presramežljivoj kumici Katici, neka se osokoli , neka mi se ljudski izjada, ne bi li joj mogao pomoći. Ali ona obori oči, pa ni besjede! Nije joj se dalo, a bila umno čeljade.

Tako i naša Bezimenka bila umnica, bila velika prijateljica samovanju. Žapala3 se od družtva, ne mogla na sebi podnositi tudjega pogleda, pa se radje zaklanjala u svoj kuteljak, dala se za knjigom, učila, pamtila, ili kutreć u se umovala i sudila, osnivala osnovu i priredjivala potku svojoj sreći.

Bože dragi, i kakvoj sreći! Naslućivala si dragoga, koji ne bi bio kakov kvarićud i bezobrazniković, već poštena hrvatska duša, pristajuć uz onu starinsku: Blago svomu uza svoga! Koji joj ni riečcom ne bi vriedjao djevojačke stidljivosti a kojemu ipak ne bi kratila slasti sa usana svojieh. Taj sretnik i krasnik bio neki činovnik starinom plemić iz Kremena grada, pa ga ne ćemo pravim prezimenom zvati, niti ćemo kazati, da li je i u kom je odjelu visoke vlade ili pri banskom stolu, ili pak pri stolu sedmorice službovao; jer ne bismo radi, da mu se u trag udje. Zvat ćemo ga dakle Kremenskim po istom pravu, kojim se je naš Kurelac zvao starinom Bruvljanin.

Nije Kremenski izišao na glas, što je možda skucao koju pjesmicu i brz bio prigovoriti, kad je tko drugi šta boljega napisao, ili što je možda u „Obzoru“ uporavio4 strelovite poslanice na postojalu vladu, glasovitije od Junijevih.

Kremenski se dostao dobra glasa marljivo i sduševno5 obavljajuć svoje poslove u uredu te idući za temeljitim znanjem u svojoj struci, pak se uzelo govoriti, da njegovo pero zlata vriedi, kada je obrazložiti kakvi poveći priedlog, pa makar i državnički spis. Izim toga u svoju sreću ne bje članom glumištnoga odbora, te se nije mogao svatko nanj blatom nabacivati. Ali je zato išao marljivije u glumište, nego li mnoga druga poglavita, velemožna i presvietla gospoda, koja bi lakše od njega bila mogla prinositi, da se održi taj narodni zavod, a da ne bude nadoplaćivanja od zemlje.

Niti je Kremenski smio braću svoju, male plaćenike, nagovarati, ne bi li se češće nalazili u glumištu, nego li po gostionah, jer su dakako i glumci naginjali narodnoj stranci, a Plemenčiću6 bilo zabranilo u „vještici boasijskoj“7 spominjati „mameluke“8.

Izim toga imao Kremenski staricu majku, ne ćemo reći na vratu, već na srdcu, pa je svako popodne, došav iz ureda, s njom po gradu ili po Tuškancu popošetao i bilo u glumištu, bilo doma, s njom večer sprovodio.

Pa kako se je sriemsko-bosanski vladika dostao dičnoga imena prvoga sina domovine, tako gospodjice zagrebačke proglasiše Kremenskoga najboljim sinom svega Zagreba dapače od mila prozvaše ga „materinim zlatom“. Da i djevojke propitkuju za mladiće i da si potajno dokazuju, kakov je taj i onaj, i za kojom mu oči zamiču, to je dakako, odkad sviet postoji, stvar jasna kao sunce.

Tako i Bezimenka znala za sve hvale „materina zlata“ i poznavala ga po stasu i uzrastu, pače po istih haljinah i po kosi, koja nit je bila crna, niti kovrčasta, niti baš kako treba ugladjena, već smedja i onako bezbrižice u nazad počešljana, da se je namah vidjelo: ta glavica ima drugoga posla, nego li da smišlja i udešuje kako će se nakinćuriti.

Govorkalo se po Zagrebu: da mu je još kosa crna i kovrčasta te po tenani9 uredjena i od mirisna ulja svietla, onda bi sve naše kćeri za „materinim zlatom“ poludile, ovako ostaše sve pri zdravoj pameti, te sude, da bi trebalo „materino zlato“ u ljekovit prašak pretvoriti, pa da bi miligram njegove dobrote i vrednoće dostajao izliečit svakoga zagrebačkoga krasnika.

Samo Bezimenka nije tako mislila, nit bi bila dala, da se „materino zlato“ u prašak pretvara, nit ju je briga za to bila, hoće li se, ne će li se drugi zagrebački krasnici od bolesti vremenske izliečiti.

Ona samo znala, da je Kremenski vriedan činovnik, da svoju majku pazi kao oko u glavi te da još nijedne djevojke ne ljubi, bar da za nikojom ne ide, a željela je svesrdice, da bude čedan i onakov, kakva ga si ona naslućivala.

Tako sve bilo, kad jednom Kremenski u glumištu zirnu onako nenaumice u ložu, gdje je sidjela Bezimenka i okom proučavala crte njegova lica. Susrete se pogled s pogledom a lice se Bezimenkino zažari, kao živ ugljen. Obodvoje najprvo oboriše oči nice, a onda obodvoje plaho zirnuše okolo po obćinstvu, da li nije tko toga susretaja njihovih pogleda opazio. Ali u svu sreću nitko nije motrio u taj kobni čas ni Bezimenke ni Kremenskoga. Obadjoše očima sve lože i motrioce oko sebe te u isti čas eto im pogledâ opet na susretu i opet se zažari Bezimenkino lice. Tako se dogodilo i treći put, te opet porumenjela Bezimenka, ali i na Kremenskovu licu opazila živ žarak njegova uzhitaja.

Poslije trećega pogleda ukipila se Bezimenka u svojoj stolici poput svetice od kamena, nit što čula, nit što vidjela, samo je svejednako mislila, da je bar netko morao opaziti, što se je medju njom i Kremenskim sbilo, pa da će sjutra po cielom Zagrebu o tom puknuti glas, te joj s toga lica svejednako gorijahu, a ne smjela pogledati, da li Kremenski još na nju pozire.

Izilazeć iz glumišta opazi ga namah, gdje čeka u pridvorju i na domaku mu susretoše se opet dva munjevita pogleda i dva se obraza opet zažariše, nije se znalo, koji je od koga stidljiviji. I na dvoje oči ne dodje te noći san i iz prepunieh srdaca otiskivahu se svaki čas vreli uzdisaji, kao iz dvijuh parnih kotlina, samo što sviet nije čuo tolika sopota i buketa. Ali sila i snaga ognja bila za cielo ista.

Njih se dvoje dakle ljubilo tiho, potajno i tiem silnije...

I dugo, dugo sidjela Bezimenka svojoj sobici u kutu, duljili se dugi dani i duljile se duge noći i mjeseci i duge godine, a još s dragim ne bijaše progovorila.


 

II.


 

Bezimenka bila, kako znate, odviše srameća, ona u istinu nije mogla započeti, ma vam se to koliko čudno činilo, da se dvoje ljubi i po ciele godine ne progovori.

Kremenski vidio, na čem je: u njega bila mala plaća i starica majka, kojoj je trebala podvorba i bar svaku drugu godinu trošak za toplice. Tako nije moglo biti razgovora ob udobnijem stanu, a kamo li o ženitbi. A ni Bezimenkin otac bio i onako veliki gospodin, kako će taj da pozeti činovnika iz 10. dnevničkoga razreda? Ni mladić nije dakle mogao djevojkinu sreću na dušu uzimati, ni zaludjivat ju bogzna kakvim obećavanjem.

Medjutiem se izpraznilo mjesto višega razreda i Kremenski imao dobiti to mjesto. Došli dobri prijatelji i uzeli ga nagovarati, neka prosi gospodjicu Neznanovićevu, pak će za cielo dobiti, čemu se nada.

— Šta vi mislite, da ću se ja sâm prodati za takovu službu?

— Na dao Bog! Ali je djevojka liepa, a prilika dobra.

— Pa zar djevojka znâ za taj hrdjavi poso?

— Dašto, pa je objeručke prihvatila.

— Sbilja? A tko da mi izhodi to blaženo mjestance, za kojim je posegla gospodjica Neznanovićeva?

— Ta njezin otac i drugi prijatelji.

— Ali ako ja ne ću?

— Onda ne ćeš dobiti ni mjesta.

— Koga biesa?

— Namaknut će možda koga iz vana, koji pristaje uz pogodbu. Ili ako se ne nadje takva sgoda, ocrnit će te, da se potajno dogovaraš s narodnjaci, pak je onda odzvonjelo tvomu pomaknuću.

— E pa dobro. Kažite onim, koji vas naslaše, da ja ne ću Neznanovićeve.

— Ta, prijatelju, mi se čudom čudimo: Neznanovićeva ima novčine.

— Neka ima.

— Ti se valjda niesi u kakvu sirotu zaljubio? Mi bar za to ne znamo.

— Ni ne treba, da se brinete za to.

— Ali, čovječe božji, danas se takovi objeti ne drže — najpače, gdje je toli očevidna šteta.

— Ja niesam nikomu ništa obećao.

— Pa tiem bolje, ne trebaš se ni pred kiem izpričivati.

— Ali ja ne ću da budem kukavica i nevjera.

— Bog s tobom, kakva nevjera, kad se niesi nikojoj zavjerio?

— Treba vjeru držati, kad se čovjek i ne zavjeri, osobito kad je takva prilika, da bi se zavjeriti imao, komu baš takvieh rieči treba. Ali što ja to vama govorim? Vi me i onako ne razumievate. Reći ću vam posljednju: Ja se ne dam u takve poslove, a vi, molim vas, okanite se svake brige za moju budućnost.

I razstadoše se dobri prijatelji s našim dakako nemalo uzkipljelim junakom. Nije bio vrstan povjerovati, da bi ga mogli ne pomaći, što ne će ponudjene mu djevojke. Dobar je Bog, ali su ipak vrazi jaki. A ti vrazi ne hćedoše mirovati, već poslaše svoje poruke i Kremenskovoj majci, neka si za Boga sleti sinka, da uzme Neznanovićevu ćerku, jer će drugčije postradati. Kazaše joj, da se on ludo tomu opire valjda nekoj sirotici za volju, u koju se je zagledao, ali kojoj se za cielo zavjerio nije.

Što je drugo znala dobra majka, već udariti namah na prava vrata?

— Dragi sinko! reče mu, kažu mi ljudi, da ne ćeš postati većim gospodinom, ako ne uzmeš Neznanovićeve kćeri. Djevojka je, vele, liepa i bogata, a za tobom hoće da poludi — to ne bi hrdjava prilika bila!

— Draga majko, ja ne mogu. Sve da mi je djevojka za volju, ja ne bih nikako uz to pristao, da po djevojci ono postanem, što me davno već ide.

— E pa liepo, hrano moja, a ti bar promisli, ne bi li ju mogao onda uzeti, kad te imenuju. Liepa je to sgoda, djevojka ti voli, a ja bi blažena bila videći te srećna i zadovoljna.

— Ta, majko, ja sam srećan i zadovoljan uz vas!

— Ne grieši, sinko! Ja vjerujem, da sam ti draga i mila i Bog će ti naplatiti, što oko mene tetošiš — ali, sinko moj, mlado srdce čezne i vene za drugim mladim srdcem, koje se svakoj željici namah odazivlje. Ja bih rada, da se ženiš.

— I ja, majko, ali ne ću Neznanovićeve.

— A ti uzmi drugu, samo neka je prema tebi.

— Ej da ju znate, majko!

— Pa ja bi ju i rada poznavati.

— Još niesam s njom progovorio.

— Pa ti onda ni ne znaš, da li ti voli?

— Voli za cielo.

— Već ako ste si pisali.

— Ni slovca!

— Vi ste dakle samo očima govorili.

— Dà, majko!

— Pa koliko dugo to već traje?

— Već dvie godine!

— To je žalostna ljubav, sinko, — a čija je?

— Kći je velikoga gospodina — znate onog u kipn0j ulici, gospodjica Bezimenka.

— Ah, ona! Razumiem.

— Niesam smio zahtievati djevojke, dok ne dobijem veće plaće, da ju mogu hraniti i odievati, kako se je naučila. Ne znam i onako, hoće li joj to otcu pravo biti, i hoće li mi ju dati?

— A zašto je ne bi dao? Zateče ga majka, malne uvriedjena. Zar je niesi dostojan?

— Šta ja znam?, Možda ju je naumio, Bog zna, za kakva imućnika dati, ja sam mu po svoj prilici preubog.

— Da, da, sinko, danas se sve novcu klanja. Danas su Pongrac i Prister velikaši. Al okanimo se toga, smiem li ja s djevojkom govoriti?

— A kako ćete?

— Znaš, da joj je otac udovac i da je po vas dan u uredu. Valjda ću ja častna starica smjeti djevojci u pohode.

— Ali ako vas otac njezin zateče?

— Ta ne će me valjda niza skaline turiti?

I umiriv tiem sina si vidje starica, da mu nije nemilo, što je naumila. A majka oživljela i gotovo se pomladila, toliko bijaše sjeknula voljom, da sinovoj sreći u prilog radi.


1 maškara (op. urednika)

2 Kipna ulica, sadašnji gornji dio Radićeve ulice (od Kamenitih vrata do Ilirskoga trga) (op. urednika)

3 sramila (op. urednika)

4 upravio (op. urednika)

5 zdušno (op. urednika)

6 Josip Plemenčić (1836-1876), hrvatski glumac i operetni pjevač (op. urednika)

7 „Die Hexe von Boisy“, komična opera I. Zajca (op. urednika)

8 „mameluci“, arabski robovi bojovnici, pogrdan naziv za zastupnike „narodne stranke“ (op. urednika)

9 natenane (op. urednika)

 

nastavak (stranica 2)

 

© 2016 Harvatiya