Dobro došli! Guest!
Subota, 25 Stu 2017, 5:36 AM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Studeni 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

3

→ stranica 1 - 2 - 4 - 5

Čuvida na glasu

 

V.


 

Ne ćete valjda zamjeriti tomu zastranjaju; gdje zub boli, onamo jezik bježi. A morade dan minuti i moradoše nam znanci noć prospavati i sjutradan gospoda u ured otići. Medjutiem je gospodja Kremenskovica dobila listić i eto je, gdje kuca na vratih Bezimenkine sobice.

— U sobu, majko, na moje srdce, majko! odazva se djevojka tihu kucanju.

— Evo me, kćeri, da pomognem, ako mogu, odvrati starica, pošav drago djevojkinu zagrljaju u susret.

Izljubiše se, djevojka povede staricu do počivala, tuj ju posadi, sjede do nje i prihvativ ju objeručke za desnicu uze govoriti:

— Što sam smislila, ono ne mogu nikako bez vas izvesti. Moram izvojštiti spremnost mojega otca, da me dâ za vašega sina. Da kleknem predanj plakati, moje ga suze ne bi sklonule, da privolji. Ako li od drugud vjetar dune, bit će mekši. Tomu se bar nadam. On je dobar, al jedino tiem grieši, što svačiju sreću po svom mjerilu mjeri, a ne po ćudi čeljadeta, koga se tiče. Što kanim, ne mogu drugčije pokušati, već zaklonjena krinkom tajomice, da me nitko živ ne može prepoznati ni odati te na brzu ruku, da se otac nema kad domisliti. Bivala sam čuvidom na plesovih, povjeravao me otac ovoj ili onoj gospodji, pa se onda nije za me brinuo. Ne radim dakle, kako ne bih smjela, sve da on i dozna za to, da ga hoću iznenaditi ili podražiti. Al ovaj put no smie on to ni s daleka poslutiti. U druge koje gospodje ne ima vjere, ni jedna ne bi mogla premučati, da sam ja to bila. Samo uz vas, draga majko, pod vašim okriljem mogu svoju sreću pokušati.

— Ali, sladka kćeri, ja ne bih rada, da bude tu kakve potvore ili zla glasa — i zlovolje otčeve. Ti si mlada, kćeri, ne zamjeri brižnoj majci.

— Ne zamieram, majko. Tomu sam se prigovoru nadala, ali se no bojte. Nitko ne će sretniji biti od moga otca, kad vidi, kako sam zajedrila uprav u luku sreće. Ta vidite, majčice, da ja niesam baš ludo čeljade, pošto znadem, odkle će me sunce ogrijati. Jelte, majko, da ću srećna biti?

— Da što, da što — moj je Milan blažene duše čovjek, ali velike ribe proždiru male.

— I tomu, majko, mislim doskočiti, razvališe do duše čeljusti, da ga progutnu, ali ću im ja uturiti rašljasto drvo medju vilice, pak će im ribica umaknuti, a velike će ribe prodavati zijake.

— Ti si moja šmušenica i junačko srdce —

— Pod krinkom, majko.

— Ali pazi, da te ne ujede zmija.

— Znam ja, majko, tko vuka gadja, bistro valja, da gleda. A da vas posvema umirim, ja ću tako nagoditi, da će me otac siliti, neka podjem za Milana. Ja ću vam dakle koji dan poslije plesa na glas dati, kad će trebati, da me Milan u otca prosi:

— E pa dobro, kad ti je samo u mene vjera, ja ću s tobom na ples.

— Ali materino zlato, hćedoh reći, moj budući visoki gospodar ne smie o tom ništa znati, dapače i on mora na ples. Kad gospoda odu, onda ću ja doći na kočiji po vas, odvest ćemo se najprije na željeznicu, a odanle na drugoj kočiji zavješene1 u svratište, gdje je naručena soba. Ondje ćemo se preodjeti, odanle se pod krinkom odvesti u redutu, onamo opet doći s plesa, zamesti trag si i odšuljati se kradom kući, da nitko živ ne uzmogne izpitati, tko smo i odkuda smo. Roba će moja doći poštom na vaše ruke. Što nam treba, vaša će služkinja odnieti u svratište „k caru“ u broj 6. i odanle opet donieti kući.

I drugo sve, do čega nije čitaocem stalo, da znadu, uglavile dvie krasne dušice, koje se u prvi mah zavolješe i prozvaše „majkom“ i „kćerju“ a majka išla za tiem da bude kćeri svekrvom, a kćerka, da bude majci snahom. A kakve su, Bog im dao, ne mislim, da će se ikada okaniti tepanja sladkim imenima „majke“ i „kćerke.“

Pustimo ih nek snuju i kuju, kako najbolje znadu i umiedu i nek se liepo paze. Uz to im prošli dani i nedjelje dana a medjutiem dobio Bezimenkin otac ovo pismo iz Varaždina:

„Visoko štovani gospodine! Imam vam nešto vrlo važna kazati naustice, a bojim se što takva povjeriti pismu. Doć ću na čuvidski pokladni ples u Zagreb, nadjite se i vi u reduti, a poznat ćete me po opravi od modre svile i po crnoj baršunastoj krinci. O preosbiljnoj se stvari radi i odviše vas štujem, nego li da bi mogla s vami šalu sbijati. Ne izpitkujte, tko sam i što sam, morda ću vam nepoznanom većma moći u prilog biti. Poznajem vas od boravka u Varaždinskih toplicah i od onda sam vaša iskrena štovalica.“

Začudio se Bezimenkin otac, ali ipak ne kaza nikomu ništa o tom pismu. Na prebielom mirišećem listiću i na pečatu pisma vidjela se grofovska kruna.

Samo još onaj isti dan, kad je dobio pismo, upitao kćerku:

— Hoćeš li ti, Bezimenko, na čuvidski ples?

— Ne znam, otče, hoću li moći kakvo ljepše čuvidsko odielo na lahku ruku skucati. Ne bih rada mnogo potrošiti, a ne čujem, spremaju li se naši odličniji krugovi u čuvide.

— S kojom ćeš gospodjom, ako podješ?

— Možda s gospodjom V**, ali, ako se ne uzmognem ljudski učuviditi, onda radje i ne idem, bez krinke ne ću — da me bog zna tko podražuje, a ja da se samo gnjevim i rumenim.

— Kako ti je volja. Ja ću svakojako ići.

— Ako možete doznati, kako će se tko odličniji udodoliti, nemojte zaboraviti, da mi kažete.

— Vidjet ću.

— Sve je ohladnjelo, omlitavilo, ne mislim, da će tamo pravoga kreševa biti.

— Bog zna!

— Možda koji harlekinski nespretni udarac, koji se više čuje, nego li žacne.

— Da, da, ali se čovjek mora opet pokazati, da ne bi rekli: boji se zanovietanja, ne umie nikojoj priskočiti.

Tako to i leglo a zakupniku svratišta „k caru“ došla medjutiem poslanica od iste ruke iz Varaždina uz pomol krune sedmerorožne, neka bi sobu pod brojem 6. na prvom podu pričuvao dviema visokim gospodjama.

U oči onoga dana, kad će biti ples, potužila se Bezimenka otcu, da joj nešto zub drmi, pa ako bol ne prestane, da ne će na ples.

— I bolje je, da ostaneš kod kuće, reče otac. Pa se nije o tom više ni govorilo.


 

VI.


 

U glumištnoj je dvorani sjajan čuvidski ples. Sva je dvorana i dvoranska galerija puna. Čuješ žamor i pijuk pretvarajućih se grlâ, i grohot i kikotanje, i cilik glasbe, i šušnjavu svilenih dugih opravâ i topot nogu.

Ima tuj svieta najviše iz činovničkog i trgovačkoga reda, a onda profesora, odvjetnika, častnika, liečnika i djaka, po gdjekoji vlastelin, nekoji odličniji glumci i i glumice, pjevači i pjevačice.

Čuvida ima dosta, ali prave zadirkujuće šale, uštipljivih oštroumnih dosjetaka ne ima.

Zaredalo se šetati, eto i naših dvijuh visokih gospodjâ, gdje se utisnuše u obrćući se kolobar.

Uze Bezimenka odmah podraživati hrvatskoga plavokosa povjestničara:

— Što ti ovdje radiš? Ne ima tuj traga Klovijevu kistu ni historičnim starinam. —

— Čekao sam tebe, reći će povjestničar.

— Previsoka sam, da me uzmeš pod umjetnu minijatiru, a odviše sam novovječna, nego da bi me moglo tebi podmetnuti pod kakvu starinu. I obrnula se čuvida od njega te zaokupila Temidina mićenika, dosjetkara na glasu, komu Hymen ni do danas nije ciene obalio2:

— Što tu stojiš kao puška bez kremena?

— Tuj li si, dušo, eto meni kremena, sad će biti vatre.

— Ja bih, do duše, rada nazvati se kremenom, ali to još niesam, pa će ti težko biti, o me varnicu iskresati.

— Iz crnih ti očiju i onako varnice sipaju.

— Nit sam crnooka, nit se bojim uroka.

— Činiš mi se liepa.

— I panj je liep obučen.

— U liepu ti je tielu liepa duša.

— I zmija je liepa, ali je zla.

— Što nije liepo gledati, to nije liepo ni ljubiti.

— Onda bi se mogli samo krasnici i krasotice ljubiti, a oni bi se drugi morali dakako mrziti.

— Zar ti misliš, liepa čuvido, da je Desdemona sbilja ljubila Arapina Otella3?

— I koliko! I slava je poput ljepote neka prednost, s koje nam čovjek u volju udje. S toga je Desdemona sbilja ljubila slavnoga Otela.

— A što misliš, koja je većma ljubila Ljudevita XIV., Pompadurka, ili Mentenonka?4

— Za cielo Mentenonka, koja je radila, da si kralj dobrotom i naroda ljubav steče. Tko udešuje dragomu slavu i sreću, zasvjedočava ljubav.

— U tebe je liepo žensko pregnuće: koliko mi se čini, ti bi se usudila i za Hinka VIII. poći, ne obziruć se na to, što je nekoliko svojih ženâ dao smaknuti.

— Zašto ne bi? I da ih je deset skončao, još bi se jedanaesta našla, koja bi se uzdavala u svoju snagu, da će njegovim srdcem zavladati.

— Bi li mi hćela kazati, jesi li udata?

— Da ti kažem: niesam, bilo bi to pola laž: a da ti rečem: jesam, ne bi bila ciela istina.

— Razumiem. Ti se udaješ.

— Koju niesam rekla, ona se nije mogla ni čuti.

— Ali ja ipak zavidim sreću tvomu vjereniku.

— Svaki je komad veći u tudjoj ruci.

— Ti si za cielo vrstna usrećiti i najsladokusnijega izbirača.

— Sladja smokva preko plota.

— Mudra si glavica. Valjda si i ti mene izmjerila od pete do glave. Kaži der mi, sunca ti, što misliš o meni?

— Iz mnogo si peći blagovao krušca. Kad sam te večeras upazila, onda si komponirao meditaciju u molu ob onoj: Težko drugu bez druga i slavuju bez luga.

— A kakvim ti se sad činim?

— Iksionom privezanim za vitlo vjetrenjače, bar se tako sad uza me u kolobaru krećeš a mučicu mučiš, što me ne možeš prepoznati.

— Boga ti, kaži mi moje vrline.

— Do duše nikomu nije napisano na čelu, što je u njem. Ipak ću ti kazati, što o tebi sudim. Drugi ima usta, a jezika nema, u tebe je obodvoje i još povrh toga dosta soli u glavi. Vesele si ćudi, a veselo srdce kudjelju prede. Šaljiv si, a šaljiva druga družina ljubi. Ti znaš, kad izgori slama, da će nestati miševa; ti znaš, kud već teta lija preko leda priedje, da se onud i topovi voziti mogu. Ti ne misliš, da ćeš se ogrijati, ako nam kuća izgori. Takav si i svaka bi srećna bila, koja te dobije, a komu si prijatelj, onaj se tobom diči.

— Hvala Bogu, još će i u mom jošiku drenova batina narasti. A sad mi kaži moje mahne.

— Iz ove kože nikud nikamo, moram, kad sam već zabrazdila. Znaj dakle, tebi nije ruža mila, što je ruža, već što je cviet. U tebe su, kume, velike oči, a maleno srdce, mnogo išteš a malo daješ. U mnogo mlinova imaš red, a svagdje zakasniš. Koliko te tuj i tamo izčekivali i izgledali, mogao bi svaki hrvatski književnik, koji je to vrieme s tebe prodangubio, čitavu komediju napisati, a mi je još nemamo. Najgora ti je mahna, što ne vidiš, da ti svatovi pomiru, a ti ne ćeš da se ženiš.

— Hvala na batinah! Kako si me nakazila, ne će mi vjerovati, da sam mužko.

— Kaj se, brate dragoviću, i popravi se! Još imaš kad. Ali prvo nego se razstanemo, kaži mi, tko je onaj mladi gospodin?

— Ono ti je činovnik Kremenski. Vriedan mladić, vriedi, da ga dva sunca griju.

— Dvostruko vriedi, kad ti to veliš. Reci mu slobodno, da mi se mili njegov duhovit pogled. Ako dospiem, gledat ću, da progovorim s njim.

I tako popodji uza svoju pratilicu sad s ovim, sad s onim gospodinom naokolo, te se sa svakim uhvati u koštac, dok joj se protivnik ne bi zabunio, kao osudjena duša.

Za čas podje od usta do usta slava liepe čuvide, ne jedino s toga, što je liepo i zvonko samo hrvatski govorila te oštroumno svoje protivnike nadbijala, već što je bogatstvom nakita i odiela, te plemenitim načinom i veličanstvom cieloga pojava sve začaravala.

Jedni veljahu, to je domoljubna grofica B—, drugi nagadjahu, da je to još domoljubnija grofica E., a mnoge se naše gospodične prema bujnosti izraza te odličnice sramljahu siromaštva svoje kuhinjske hrvaštine.

A to je Bezimenka uzgredice i smierala.


1 zastrte (op. urednika)

2 oborio (op. urednika)

3 Desdemona i Othello – likovi iz Shakespearove drame Othello. (op. urednika)

4 Louis XIV. (1638-1715), francuzki kral; Madame de Pompadour (najvjerojatnije) (1721-1764), ljubavnica francuzkog krala Louisa XV.; Françoise d'Aubigné, Marquise de Maintenon (1635-1719), druga žena francuzkoga krala Louisa XIV. (op. urednika)

 

nastavak (stranica 4)

 

© 2016 Harvatiya