Dobro došli! Guest!
Nedjelja, 24 Ruj 2017, 10:25 AM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Rujan 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
     12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930

5

→ stranica 1 - 2 - 3 - 4

Čuvida na glasu

 

IX.


 

Po dogovoru platiše zavješene gospodje, pošto se preodjedoše, svoj račun, služavka dodje i odnese robu, nestade gospodja iz svratišta rekavši, da će noćiti kod neke prijateljice, s kojom će sjutradan na željeznicu. Kremenskovica izprati Bezimenku do kuće, a medjutiem su gospoda u redutnoj dvorani propitkivala i nagadjala, tko bi to mogao biti?

Kremenski čuvši od matere, da Bezimenku zub boli i da ne će na ples te vidivši njezina otca sama, dapače zabunjena, pošto je s odličnom onom čuvidom govorio, nije prostodušan ni pomislio, da bi to mogla biti Bezimenka. I mudro ga pitala, koja je gospodja V.—, a Kremenski je znao, da je to Bezimenkina znanica. Što mu je čuvida rekla, da ga ljubi, držao to pokladnom šalom, a što mu je na ime oklade, da će njezin biti, prsten dala, mišljaše, da je to neka Bezimenkina prijateljica, koja ga po djevojkinu uputu kuša i podražuje a prsten svojoj družici namjenjuje nastojeć, da se mogu on i Bezimenka uzeti.

To misleć dodje Kremenski kući, o tom je dugo u postelji budan umovao, o tom je usnuv i sanjao.

Bezimenkin otac dodje sjetan kući te ni on nije mogao dugo dovinuti se sna; jer se je prvi put starao, da si nadje zeta i to — na brzu ruku.

I drugi odlični i neodlični posjetnici i posjetnice čuvidskoga plesa dugo si razbijahu šumne glavice o neznanoj čuvidi, neki smušenici i neke krasotice bavljahu se izim toga još i svojimi srdca mučicami. Mnogim još dugo u uhu zujila glasba — napokon sve usnulo a sjutradan u čistu sriedu dugo još driemao i tih i mamuran izilazio sav bieli Zagreb.

Predpodne došli neki radoznali gospodičići u svratište „k caru“ pitati, tko su bile one dvie gospodje u br. 6, al kad tamo, ne ima im ni traga ni glasa.

Kremenski, čiem se je probudio, pripoviedao majci, što mu se je na plesu sbilo, a ona se čudom čudila, te nagadjala ovo i ono, samo da se ne oda. Došav Kremenski u ured nadje ondje svoga poglavara te ovaj ga namah prizva k sebi i upita ga, što mu je ona odlična čuvida govorila.

— Šalu je sa mnom sbijala, uvjeravala me o svojoj milosti. Bio posljednji dan poklada.

— Dragi prijatelju, to vam je neka velikašica, vi ste sretan.

— Sumnjam, presvietli, sunce kad ga zaklanja oblak ne može grijati.

— Varate se, varate se vrlo; ja sam svemu ušao u trag. To vam je ovijana diplomatka. Hćela mi preporučiti nekoga svoga štićenika za prazno mjesto, a kad joj rekoh, da se vam jedinomu ne može nitko predpostaviti, namah odustade od preporuke i ne hćede mi ni imenovati svoga štićenika, samo da ne izvrgne svoga imena kojekakvim novinskim prigovorom. Mudra vam je to teta, ali sam i ja mudar, nije me mogla na tanak led navesti, ja sam joj namah rekao, da ste vi to mjesto zaslužio. Onda je namah za vas pitala i k vam potekla.

— Hvala, presvietli, što mi toliko u prilog bijaste.

— Tu ne treba nikakve hvale. Ali vidite, dobit ćete liepu plaću, uglednu čast — u istinu samo svojom zavredom; pa kad biste htio uzeti gospodičnu Neznanovićevu, eto vas djevojkinim bogatstvom na višku sreće i meni s daleka u — rodu.

— Oprostite, presvietli, žao mi je, što vam moram reći, da to ni pod što ne mogu.

— Hm, to je čudno, bar sam za cielo čuo, da se nieste nikojoj djevojci udvorivao. Ali kad ne možete, ja vam ne mogu zamjeriti i ne ću vas siliti. Mjesto je vaše. Ja ću za koji dan priedlog izraditi. Mislio sam, da ću vas usrećiti ponudiv vam ruku bogate rodjakinje — ali je vi ne ćete, to bilo, pa nije. Mi ostajemo ipak dobri prijatelji.

— Klanjam se vašoj velikodušnosti i žalim, što je tako moralo biti. Ali kad mjesto dobijem, onda ću istom smjeti govoriti —

— Dobro, dobro, dragi prijatelju, ja razumiem, možete po volji komu vam drago kazati, što sam vam obećao.

— Ni pod što na svietu. Dok ne bude izprave u mojoj ruci, niem sam kao riba.

I pokloni se i čudom se čudeć ode raditi. I kako je radio u čistu sriedu, tako je nastavio obavljati svoj posao i druge dane, koji su dolazili, budući vriednim činovnikom, kojemu ni radost ni žalost ne smeta vršiti svetu dužnost.

Dok je Kremenski tako radio te željan i čudan izgledao čas, kad će primiv izpravu moći obradovati majku i pokušati svoju sreću kod Bezimenkina otca te dok je sav Zagreb govorio o čuvidi na glasu, dotle se u njezinu domu sbivale čudne stvari.

Već u čistu sriedu za objedom pregnuo Bezimenkin otac te će kćeri ni pet ni šest, već:

— Ti se moraš skoro udati.

Prepade se Bezimenka i u istinu porumenje a jedva izmuca:

— Za ime božje, zar već?

— Dà, dà, što brže, to bolje.

— A zašto, dragi otče!

— Opasnost ti prieti. Onaj nesrećni baron, što ga od toplicâ poznaješ, razglasio je, da je s tobom potajno zaručen i dolazi, da te prosi.

— To nije istina. To je netko izmislio.

— Ja ti kažem. Ta se otrovna usta ne mogu drugčije zabušiti, nego da se za koji dan s drugim zaručiš.

— Jaoh meni, ali s kiem?

— S kiem ti drago, tko ti se mili?

— Ta valjda ne ću ja sebi muža prositi?

— Ja ću već koga k njemu naslati, samo mi kaži, koga hoćeš — izmedju onih, koji su prema tebi?

— Ta to je strašno, otče. Tko mene hoće, neka on našilja prosce k meni, ili neka sam dodje —

— Ti se u taj posao ne razumieš. Samo kaži, komu bi voljela?

— Otče, tuj izbora nema. To može samo jedan biti, komu bi ja voljela, a taj se mora sâm domisliti i sâm doći.

— Bezimenko, ja se ne šalim, što ćemo onda, ako se po onom čovjeku zla glasa dostaneš?

— A ti bar, otče, ne nudjaj me nikomu, već onako pred prijatelji samo reci, da bi poštenu činovniku — ti već znaš.

— Na tom ostalo. Već drugi dan došla gospodja V.— i izpitivala svoju štićenicu, kako joj se mili taj ili onaj, ali Bezimenka svejednako hladna i mučaljiva ne hćede ni o kom ništa ćuti. I druge gospodje dolazile, da pokušaju sreću, ali zahman.

U prvu subotu, koja je iza čiste sriede došla, dobi gospodja Kremenskovica sitno pisamce, glaseće ovako:

„Neka me Milan namah sjutra pismeno zaište u otca, ako mi ona čuvida na plesu nije preotela njegova srdca! Do vieka Vaša Bezimenka.“

Došlo pismo od ne nadana prosca, kojemu Bezimenkin otac nije ni po kom namignuti dao, da se osokoli. Otac se namrgodio, nije hćio ništa govoriti. Nije mu bilo pravo. Tužna je to nedjelja bila. Ni na četiri konja ne bi bio iz nujnika1 dobre rieči izvukao.

— U ponedjeljak poslije objeda baci pismo na stô pred Bezimenku rekav:

— To ti je jedini, koj te prosi. Bezimenka porumenje, ali se ni ne dotače pisma, već će iz tiha:

— A da li me od svoje volje prosi?

— Ja mu niesam rekao.

— A je li valjan čovjek?

— Ne bi bilo prigovora, samo da nije na toli nizku stepenu i neimalica.

— Ja ga još ne znam, ali čini mi se, da ima srdce.

— Ali kako ćeš uz mala činovnika životariti?

— Ako je vriedan, stisnut ću se s njim u kuteljak, ne će nam trebati dočekaća dvorana, gdje se samo moljci krile po bogatom posoblju, ja ne ću nikoga dočekivati, ja ću raditi —

— Dà, dà, to su tvoji ludi zanosi, i on je takov, al kad ne ima boljega, i kad je tolika sila, eto ti ga —

— Polako, dragi otče, ja još ni ne znam, tko je?

— Čitaj, do sjutra imaš kad promisliti. Sjutra se doveče morate zaručiti, a u sriedu se mora to u novinah objaviti.

Bezimenka uzela pismo, i otišla u svoju sobu.

Ne smiemo kazati, što je čuvida na glasu radila od pisma u svojoj sobi i kakvom se je srećom blažila i uznosila.

Sjutra dan reče otcu pri zajutarku:

— Kad nije boljega, a rekla bih, da ga ni ne ima, — ja idem za njega. Čula sam, da svoju majku liepo pazi, ne će ni meni zlo biti.

Čudno ju pogledao otac, ali eto, kad djevojka ne bi hćela — on bi ju morao još i nagoniti. Gotovo ga strah spopadao, da bi još taj jedini prosac mogao odstupiti, s toga reče brzo:

— Gledaj, da bude što večere, ja ću pozvati Kremenskoga —

— I njegovu majku, pridodade Bezimenka, a nikoga drugoga.

I tako bilo. Otac im sâm sastavio desnice. Kad je Milan svojoj blaženoj sudjenici hćio dati onaj dragocjeni prsten, nasmieši se Bezimenka i reče:

— Ja ne ću toga, već onaj drugi, onu jednostavnu viticu, tako sam se okladila. Začudio se Kremenski i stao se dosjećati, dade joj presretan viticu, tad izvadi iz žepa izpravu i pokaza ju svomu tastu, tastovo se lice stalo vedriti i — zet mu se militi.

— To mi je, reče Milan, ona čuvida na pokladnom plesu izhodila, da nije nje bilo, duše mi, ne bi bio mjesta dobio, jer niesam hćio uzeti nečiju rodjakinju. —

Malo što se nije tastu zareklo, da je Milan onda bio veliki ludjak.

A sreću majke „materina zlata“, koliko bismo radi, niesmo vrstni onako opisati, kako to mile majke uza srećnu djecu i suzom radostnicom i milujućom rukom i blaženim uzdisanjem tiho na vidik iznose.

U „Obzoru“ se drugi dan čitalo:

„Sinoć se zaručiše Bezimenka N. i Milan Kremenski.“

Čuj puče i narode! Čuvida na glasu izvojštila sebi ljudinu muža a majčinu jeziku slavu, da se na njem dâ liepo dosjetkariti i zadirkivati, to svemu liepomu svietu na znanje a mojim mladencem na zdravlje!


1 sjetan čovjek (op. urednika)

 

(svršetak)

 

© 2016 Harvatiya