Dobro došli! Guest!
Subota, 25 Stu 2017, 5:32 AM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Studeni 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

→ poglavlje I - III - IV - V - VI - VII

Ima i tomu lieka

 

II.

Stara navada gorja je od pijavice i krpelja. Koga uhvati, toga nepusti. Zato nas nepotvori nitko moralnim okrutničtvom, ako li Mitra našega ostavimo još za pet mjesecih onakova, kakova smo ga poznavali tolike godine. Al kad prodje to pet mjesecih, al on u jedared:

„Amo Jerko!” zovne, obazrievši se prije njekoliko putah na sve strane, tihim glasom i podmuklo se smiešeć, kao što bi se nasmijao od prilike čovjek, koji je pronašao, kako se zlato gradi, — svoga slugu sa dvorišta, gdje je upravo drva ciepao, u sobu, te pritisnuvši ga uzhitjen na svoje otčinske grudi, prišaptne mu u uho, jecajuć od težka veselja:

„Jerko! dakle u četvrtak.”

„Dobro, gospodaru”, odgovori sluga suhoparno.

„U četvrtak je Spasovo”, nastavi dalje gospodar. „Meni se čini, da je na takove dane i Bog bolje volje nego li inače; zato sam izabrao taj dan. Samo šuti, nekazuj nikomu ništa.” Zatim mu stisne nješto u ruku i produži: „Evo ti dvadesetica, nova kao da je sada iz kovnice; š njome otidi u manastir otcu Vinku, pa mu reci, da mu gospodar Mitar šalje na namjenu svoju. Ako li bi upitao, kakovu namjenu? a ti mu opet reci: na svoju namjenu, i ako bi još šta propitivao, a ti ga možeš pobiti time, ako mu rekneš, kao čovjek, koj se takodjer nješto malo razumie u nauk krstjanski: otče Vinko, Bog znade zašto je, a vam evo za vaš trud i muku. — On se je već višeput za me Bogu pomolio i čovjek je, koj se nedrži da sve znade, kao mnogi drugi, te kad im se kazuje ovo ili ono, što se nevidi svaki dan: a oni odmah presude, da nije istina. On je s menom već dočekivao jedared vukodlaka u kući abadžije Lukše; od toga istinabog nebì ništa, ali ne zato, što biti nemože, nego što se je u nječem pogriešilo. O tom bi ti ja, moj Jerko! mogao silu kazivati — al jamimo; kako je sa svetom vodom?”

„Ima je do jedna litra iz samoga suda crkvenoga” odgovori sluga.

„No, no!” prihvati gospodar, kao čovjek u tom vještak, „nije stalo do toga, koliko je je; samo da je je. Jedna kap svete vode više je vriedna, nego li pun drugi zdenac, nego li sva naša Bistra. Al još ima jedno” dodade gospodar, metnuvši prst na usta: „treba i svete bjelice (krede).”

„A čemu to?” zapita začudjen sluga.

„Čemu? . . . evo čemu. Vrag će čovjeku dobro, jer mora od Boga; al on ostaje dušmanin naš. Zato, da nemože čovjeku nauditi, opiše se poveliko kolo svetom bjelicom i u tom kolu valja da stoji onaj, koji vraga doziva. U takovu ću kolu stajati i ja noću na Spasovo i viditi ćeš, kada dodje, kako će me moliti, da iztarem kola samo kolika je stopa čovječja; ali jok! — Tud mogu raditi, šta me je volja; a on, i koliko bi rad, neće smjeti, pošto je živa glava na njem — u nutra. Pa da ga iz kola grdim i volovskom kandžijom, kada bi me volja bila, preko ušiuh bijem: on će stajati kao prikovan na medji kola, ništa nego sve moleć, da ga pustim, jer me je rad cjelivati il mi nješto prišaptnuti za tajno blago, i što mi poručuju moji pokojni — i drugo koješta . . .”

„Bog s nami”, progovori sluga i prekrsti se, „toga nisam znavao do sada.”

„Neznaš ti mnogo koješta, moj Jerko”, reče gospodar, smiešeć se ponosno; „što neznaš, to ćeš vidjeti. Do nedjelje će i djače prepisati zaklinjalicu. Mnogo me je truda stalo, dok sam ju kradomice nabavio od Štrkelje, za koga, kako znadeš, vele, da imade vraga u tikvici. Imade i drugih zaklinjalicah kojekuda; al ova će biti najbolja; na tu je već mnogi djavao, hoćeš nećeš uzišao na zemlju. Sve je dakle u redu. Ti pred večer u četvrtak sve spremi, pa liepo u vinograd kóne Marka. Al da nezaboraviš čuture s vinom, da smo malo slobodniji.”

„Razumijem, gospodaru” zaključi sluga, komu se od straha kesijahu svi vrazi već sada pred očima.

To ustanovivši, odu svaki sebi: sluga na drvište, a gospodar uzamši kapu njekud u grad. U tom dodje kóno Marko, i postanuvši na pragu sobnom, povikne:

„Komšinice!”

„Evo me, kóno!” javi se Kata iz kuhinje i dodje u sobu.

„Kako je, moja tužna komšinice? čemu tako sjetno neveselo?” upita nadalje Marko.

„Meni, kóno, nerodi više ta voćka; meni je zapalo za uviek ono sunce, što ga ljudi zovu veselom i dobrom voljom. Vi znate kako je.”

„A gdje nam je Mitar?”

„A tko bi ga znao, moj kóno, kuda on tumara. Valja da lovi opet brojeve po svietu. Težko meni š njime! Posao slabo ide, a kuća hoće da nam se uruši nad glavom. A on, mjesto da štedi i opravlja, pošilje dan na dan i dućan i kuću u one ralje paklene — u lutriju — te dade sve, i najposlie kapu s glave za one ništetne cedulje, za koje sam mu već tolikoput rekla, da su mu ulaznice u vječnje prokletstvo.”

„A što biste vi meni dali, komšinice moja”, reče Marko nakon poduga promišljanja „da ja uzmem na liek Mitra? Možda raste gdjegod koja travica i za njegovu bolu. Ja sam ušao u trag njekoj novoj ludoriji njegovoj. Izdadè ga djače, što je na stanu u moga susjeda. Tamo dadoše on i Jerko prepisati za dobre novce, ali da ostane tajno, njeku knjižicu, koju ja poznadem od moga djetinstva. Na tu knjižicu, misle lude kao što je on, da se doziva vrag iz pakla s blagom svieta ovoga, a u zamjenu da traži dušu čeljadeta, koje ga zove. I eto tako vidim, gdje ubogi Mitar hoće i ono malo traljave duše svoje da prodade nečastivomu. Nu nadam se, da ću ga spasiti, ako bude ono, što ja mislim, iz rukuh vražjih. Malo će istina oskupo platiti, ali pamet za bezumje nije još nitko jevtivno stekao. Ako do koj dan dodje kući modrih, namecanih ledjah, a ono znajte, da je od moje ruke. Imade bolestih na svietu, koje se tim načinom lieče. Kad sam ja išao u djačke škole, onda se je tamo učilo: udri mahnitca po glavi, da osjeti. Da li se i sada uči, to neznadem; ali je jedini liek za mnoge bolesti. Da nije zabranjeno šakom za uho, a ono bi mnogi čovjek već odavna ozdravio. Ako li mi ovaj put nepodje za rukom izliečiti ga, a ono ću pokušati još jedan liek, al tud — ostao propao. Ako l' ostane — ema će zdrav ostati; ako propane, nije ga šteta. Što rekoste na to komšinice?”

„Da je meni koga” protuži Kata „pa da mi ga ozdravi, ljubila bi mu i ruke i noge; molila bi mu se Bogu za zdravlje, dok god sam živa; — al ja nevjerujem. Nebi marila, da mu se malo učini ona nevaljala koža, samo da bi jedared skinuo svlak one hrdje, u kojoj je sada.”

„Prekinimo, evo ga. Nemojte komšinice, da me kakogod izdadete i da nam propane ova prilika, od koje se ja svemu dobru nadam.”

U tom unidje Mitar u sobu i začudi se malo, zatekavši svoga kónu u onako vatrenu razgovoru s Katom. Neboji se on, da će mu tkogod preljubiti ono zlato njegovo, već on zazire od vječitih opomenah i naukah svoga kóne Marka; — a Marko i žena, te još onakova, kao šta je Kata, gotova njemu vojska, kojoj je mučno odoljeti. Kad je Kata sáma, rječita je — prosto joj od Boga bilo — al je silnija batina od rieči; no se kóno nemože ušutkati batinom. On je njemu, što se njekih poslovah dotiče, kost u grlu. Nemože š njime deset riečih progovoriti, ni jednoga zalogaja izjesti, da mu neprospe živu žeravicu ljutih zanovetakah na glavu poradi njegove ludnje za lutrijom. No je Mitar mudra — prosti Bože — glava, i igra se čednostju i umiljnostju vodenice sa pozledivim zrnjem svoga nesmiljena kóne. Te tako ušavši u sobu, pritrči k njemu, savije mu ruke oko vrata i pozdravi ga:

„Zdrav mi bio, kóno Marko! Koliko slabo dolaziš, toliko da Bog dá sreće donosio.”

A ovaj mu odvrati:

„Kakove to srećice, Boga ti? Tko o čemu živi, moj kukavče Mitre, a ti sve o lažnoj sreći, koju za onaj njen kidljivi rep već toliko hvataš, a nikako je uhvatiti nemožeš, — kao što lúda djeca hvataju na suncu sjenu svoju. Da znaš, što mi se je snilo? Silni broj! i to sve po izbor broj! A ja sve velim snu u snu: Nisam ja Mitar; već ajdete u komšiluk, tamo ćete ga naći; nemučite mene uzalud. — A kad se probudih, al ono mene zaokupili komarci, kako mi žena zaboravi s večera zatvoriti prozore. Muka su dakle brojevi, kad na mukah na san dolaze.”

„E trice i kučine” prekinù Mitar „valjada sam i ja baš tako poludio za njimi. Kadno pokušam; a zašto da nepokušam? pokucam, nebi li mi se otvorilo.”

„Kadšto, počesto, pokucaš na vratih sreće; nije li kóno? A znaš li, što su vidjali ljudi, koji su na tih vratih kucali? — Kada se vrata otvore, iztrči preda te nestašno, krilato diete sa žarom u jednoj ruci, iz koje drugom ždriebe udesa po svietu prosipa, te tko mu nezvan dodje, tom se grohotom nasmije, za nos ga povuče te mu magarečje uši na glavu nasadi i rekne: čekaj malo!”

„Jami šalu” presječe ljutito Mitar, „doći će vrieme, gdje ću i ja tebi kazivati priče. A ti ženo, šij kese i izpremaj sve iz ladicah. Za koj dan!”

„Zar tako Mitre?”

„Tako da! kóno Marko. Hrdjav djak, koj uči, a nenauči. Tako da!” i pri tom pogleda oholo s lica na lice, najprije svoga kónu, pa onda Katu; a oni se oboje učinili nevješti, znajući dobro, što je naumio.

Za malo se kóno digne i otide, a Mitar ostane mučeć si ženu sve do njeko doba noći, kazujuć joj za ljude, kojim je Bog dao, te su jedni vidjeli, gdje novci na blagoviest gore, a drugim se nebo otvorilo te im se spustila kaca blaga na zemlju, i kada sutradan odè da kopa na onom mjestu, nadje pun vrhom kazan samih žutih dukatah; drugim se opet nedadè Bog pomoći, dok nezapisaše vragu dušu, i on uzamši taj odkup, obasù ih blagom od pete do glave, itd.

„A kako si naumio ti?” upita ga Kata; „svake godine izlaziš, da noću na Spasovo u nebo zjaš; probdio si k tomu tolike blagovjestske noći, nebi li gdjegod zapazio, da iz zemlje gori; niti se potipaš, niti ti palica u zemlju propada kao drugom svietu; a žedan si novca, kako no dúga vode; što drugi vračaju, ti se lutrijom tamaniš; . . . što ti dakle ostaje, nego da — Bog budi s nami — već napokon vragu dušu prodadeš, nebi li ti se on smilovao, kada se Bogu umoliti nemožeš.”

„Toga biti neće” zateče se Mitar „jedna je duša i zamjene joj neima. Volim se stubokom upropastiti, nego li se vragu prodavati — “i uza to mu udari studen znoj na čelo, a glava mu klonu. ,,Ajdemo spavati! što smo udarili u takove razgovore, da nam — nedaj Bože — na san dodju. Ta dosta je nemira i brige danju, pa da se ni noću odpočinuti nemože. Lahka noć!”

„Lahka noć, Mitre!”

 

nastavak (poglavlje III)

 

© 2016 Harvatiya