Dobro došli! Guest!
Subota, 25 Stu 2017, 5:39 AM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Studeni 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

→ poglavlje I - II - IV - V - VI - VII

Ima i tomu lieka

 

III.

Da ti je bilo izići na Spasov-dan pod večer u podvinje grada N. te iz prikrajka motriti, to bi bio vidio, kako se je kóno Marko oko osam satih natisnuo uz plot svoga vinograda te brže bolje — u kolibu. Pod pazuhom mu ovelik svežanj, a u ruci podobra kijača, što ju je malo prije usjekao u glavici, kud je prolazio.

Sat od prilike poslie toga, kako se je bio već mrak uhvatio, grebe preko ravna polja grk Mitar i s njim njegova vjerna sluga — put vinogradah. Obojica su se usopila, nješto od nagla hoda, a nješto od težka razgovora.

„Mene je strah, gospodaru”, reče u njeki par sluga.

„Ta šuti, kukavico! Kakovi strah! I ako je djavao, zauzdan je i neima vlasti, da nam šta zla učini. Evo njemu popare!” i potrese torbom u ruci, gdje mu bješe bjelica i knjiga zaklinjalica.

„Kako mu drago, gospodaru, ja tomu mnogo nevjerujem; knjiga je knjiga, a bjelica bjelica; već ja mislim, da usječemo gdjegod dobar glogov kolac, on će nam biti možda od bolje pomoći.”

„S glogovim kócem ide se na vraga, koj je sám nezvan došao; ali koga ja na ovu knjigu dozovem, tomu su dosta ove strašne rieči, krst i ime božje.”

,,A kakov će doći, gospodaru, da znadem, kako ću se manje prepasti?”

„Kako ga uzbude volja; on se prometje u sve što hoćeš: u mačku, zeca i što uzhtie i što mu uzbude najpriličnije; a danas valja da na svaki način dodje tako, kako će moći nositi sanduk sa blagom; esapim dakle, da će se prometnuti čovjekom; čemu dakle da se bojiš brata svoga?”

„Nu svakako mi se čini probitačno, da vrata ostavimo otvorena, ako uztreba bježati.”

„To možemo, premda nuždno nije. Njemu netreba kuda će unići, a nama, velim ti, neće trebati bježati, . . . ali opet neka bude na tvoju . . . svejedno je.”

„Evo nas, gospodaru, kod kolibe.”

„Kod kolibe . . . da reknem kod kolibe . . . nješto . . . neznam . . . ništa, ništa.”

„Dozvolite mi, da se za vas uhvatim.”

„Uhvati se ludjače, koliko ti volja.”

U tom počmu uzilaziti preko stubah. Kada su bili već na pola uzlaza, nješto šušne, sluga se uzdrhtje, noga mu se omakne i kako je držao gospodara za lakat od oprave, tako padnuvši nauznako povuče i njega za sobom. Odkotrljaše se do dolje, jedan se prepade od drugoga i stadoše bježati kao bez duše.

U njeke njekavice ustavi se gospodar, komu uzbudne žao tolikih pripravah, i hvatajuć u rubac krv iz nosa, stane dozivati slugu si: „Natrag nesretniče! Stani! Stani! Koj ti je bies? Kud si nagnuo? Od čega bježiš? U što tolike spreme, pa još da me na posljedku ludo izdadeš.”

Sluga se vrati, blied kao krpa i zasopljen kao parip: „Ja bježim od straha, a čemu vi gospodaru?”

„Ja nebježim lùdo, nego samo htjedoh da tebe vratim; ajde natrag!”

„E, ajdemo u ime božje; — a što ono bì?”

„Što bi, babo nijedna! — gdje se je još čovjek miša poplašio?”

„Nebi ni sám rekao, ali evo vidim.”

„Što vidiš? Koga biesa vidiš? . . . ajde natrag!”

I tako se vrate u kolibu, osvrtjuć se čas jedan čas drugi, sad na ovu, sad na onu stranu.

Uzpevši se u gornju izbu, izvade najprije večeru iz torbe, da blaguju.

„Dede založi, Jerko!”

„Nemogu gospodaru. Hoću našte srdca da ga čekam.”

„A što sve gutaš, kada nejedeš?”

„Bit će i vama tih oklizotinah, da si njimi zasladite večeru.”

„Ti se, čini mi se, od straha daviš?”

„Gledajte, da se i vama štogod gorjega nedogodi.”

„Nebenari, Boga ti, da zašto smo došli amo?”

„Lahko smo došli; no kako ćemo otići?”

„Kazao sam ti, da se netreba ništa bojati.”

„Vi mene učite, što sami nevjerujete.”

„Sada je dosta! Šut! — Tebe slušajuć sbilja bi čovjeka strah spopao. Ti nisi nego da sa ženami perje čijaš, a ne da vragove dočekivaš.”

„Nije ni moj bábo vragove dočekivao, pa je dobro prošao; a kako ću ja skupa s vami, viditi ćemo.”

„Ni rieči više, već na posao. Jedanaesti sat ide, a kuc dvanaest valja početi. Izvadi krst i voštene svieće, pa ih namjesti; a meni prigotovi bjelice, knjigu i ponjavu.”

To sluga učini i zapita:

„A hoću li i ja u kolo?”

,,Da što ćeš? — ili ćeš da te djavao odnese?”

„Pa što mi valja raditi?”

„Šutiti, kao da te živa neima, ako te on štogod neupita.”

„Ako li me upita, bojim se da neću umuknuti naviek. Ah jao meni!”

„Nejauči, hrdjo!”

,,Pa što ću sada, gospodaru? Ta žalostan, niti puške, niti kolca — a nedaj Bože da nam uztreba.”

„Jezik za zube! Danas sam ja gospodar pakla. Amo mi bjelice; ali sada da se maknuo nisi” — i uzamši bjelice, stane nješto moliti i uza to oko stola na dvie od prilike hvati nokolo kolobar vući; i kad ga sastavi, uzdahnuvši rekne: „Evo ga.”

„Razmaknite ga malo, gospodaru; ta to ništa nekošta; bit će nam tiesno.”

„Jedan korak dosta i predosta. Šut! — Koje je doba?”

„Tri četvrta na — dvanaest!” biahu posljednje rieči slugine.

Na to ga gospodar ugna u kolo, pobaca brže bolje haljine sa sebe, umota se u ponjavu, a na glavu natuče bielu spavaću, kao da će vraga da plaši, krst nastavi, a svieće zapali i mahne opet rukom slugi, da bude miran, dočim on sám nikako nemogaše oprave na sebi da namjesti, već od težkoga natezanja već zadro kapu i ponjavu, a svieće mu sve slabo gore, krst dobro nestoji, — pa svaki čas ukresuje i namješta; — dočim se od uboga sluge nečuje više ništa do tiha šapota otčenašah i zdravih-marijah i po gdjekoji težki uzdah, uza koji mu udari svakiput debeo i studen znoj na čelo.

Dvanaest udari, a Mitar knjigu otvori i poče zaklinjati: „U   i m e . . . u   i m e   b o ž j e   i    s v i h . . . i   s v i h   s v e t a c a h   n j e g o v i h   z a k l i n j e m   t e   d u . . . d u . . . d u š e   p a k l e n i” — (lanci zazveče, gospodaru koljena pošklecnu, a sluga si rukama oči zatisne), —  z a k l i n j a m   t e   d u š e   p a k l e n i,  d a  u z i d e š  a m o  i z  c r n i h  d v o r o v a h  t v o j i h   i   d a   m i   d o n e s e š,   š t o   s a m   u   B o g a   i z m o l i o — —“

Vrata se otvore i djavao unidje. Crn je kao Arapin i čudnovato odieven. Na glavi mu mala crljena kapica, a na plećih zelena dolama; noge su mu od bedarah pa do izpod koljenah dlakom obrasle, a mjesto prstah nožnih imade kozje papke. Iz ustah mu vatra suklja i osvietljuje one strašne oči i usnice, crljenije od ikakve krvi. Med noge je rep podvio, a i uši mu nisu kao u čovjeka. Oko vrata mu na remenu sandučak, a u desnu ruku podobra toljaga i za pojas zadieveno pismo.

Unidje i stane na medji kola Mitrova, te ga stane motriti, smijuć se, kao što se vragovi kese. Mitar se siroma uzševrdao, i neznajuć dugo, kako da š njime progovori, napokon skine kapu i pozdravi ga:

„Hvaljen Isus . . . sluga pon. . . . (vrag se strese i kao medjed zamumlja i zapita:)

„Ti li si me zvao?”

„Zvao sam vas da . . . zvao sam vas . . . ali ako vas je volja, . . . ja nemarim . . . to jest . . .”

„Ha! ha! ha! Ništa moj Mitre Kuburdjiću; na tvoj poziv evo me; ali da znaš, da vrag ovolik put nečini uzalud.”

„Bog s nami! i ime mu znade” prošaptje sluga.

„Šuti, Jerko Šeprtljiću” izdere se vrag.

Sluga padne nice na zemlju.

„Nemojte mi štogod zamjeriti . . . ja nisam tako mislio —“ prihvati brže bolje Mitar.

„Nisi li ti od mene zahtjevao blago ovo?”

„Ja jesam . . . to jest . . .”

„Jesi dakle; kada jesi, a ti podpiši!" rekne vrag i nadkuči se nad kolo te mu dodade ono pismo; „dušu mi tvoju pripiši, dobro ću ti ju platiti, premda nije mnogo vriedna. Uzmi! neoklevaj!”

„Gospodaru i vraže pakleni! . . . čekaj da ti kažem —“

„Ni rieči više, podpiši.”

„Neznam pisati.”

„A odkuda znaš čitati i vragove dozivati?”

„Pisati bi na posljedku i znao, gospodaru, al neimam čime, tako mi Boga istinoga.”

„Evo ti” i time se maši vrag izpod one kozje kožice u džep i pruži mu olovku; a da je u taj par kukavni Mitar išta vidio, to bi bio upoznao čakšire svoga kóne Marka.

Mitar se razplače; al od strašnoga pogleda vražjega nemogaše mu se na ino, nego podpiše i vrati mu pismo.

„Sada s Bogom.” rekne vrag i podje.

Al Mitru bude žao, da dade dušu za ništa, te ljutit vikne za vragom: „Zar tako, vraže, ti mene prevarì, gdje je moje blago?”

„Blago! . . . da sbilja blago!” odgovori vrag vratjajuć se kolu, i postanuvši opet na medji, zagrmi:

„Mitre Kuburdjiću! okretji ledja! i ti Jerko drži se, da vam platim i jednomu i drugomu. Okretjite pleća!” zavikne još jedanput i zakorači u kolo.

„Natrag vraže! natrag!” prodere se Mitar „onamo je medja tvoja.”

Vrag zakorači drugiput.

U tom Mitar spopadne njekoliko drvenih krstićah sa stola i stane se njimi bacati na vraga, a Jerko se uzeo sve jednako krstiti.

Trećim korakom zamahne vrag toljagom te opruži njome najprije gospodara, pa onda slugu . . . te opet gospodara, pa slugu.

Obojica nagnu bježati iz sobe te preko stubah i vinograda jaučuć . . . a vrag sve za njimi, i izprati ih upravo do na vrata vinogradska i vrati se.

Oni odoše, modrih ledjah, negovoreć nijedan ni rieči, već sve se Bogu moleć, dok napokon nedodje Mitar k sebi i rekne slugi:

„Težko li ti izvukosmo, moj Jerko; eto nam blaga. Tko bi se tomu bio nadao, da će vrag preko svoje medje. Jao! težke sramote, ako se doznade, što bì s nami. A kako se neće doznati? Tamo nam je ostalo orudje, a kući nosimo modra ledja. Šta će reći gospodarica, kad nas vidi ovakove?”

„I pravo vam je” odvrati ljutit sluga; „biaše vam s vragom tikve brati. Mene le neuputi nitko više u taj posao. A sada, kako nam je, tako nam je. Eda bi Bog dao, da se time opametimo.”

U tom razgovoru dodju kući i legnu, da nitko nečuje, svaki u svoju postelju. Al je tvrda postelja pod namecanimi ledji, a i djavao im se nekida s očiuh, već stao pa se smije i jednomu i drugomu. Sutradan osvanuše od straha i boli obojica u ljutoj groznici.

 

nastavak (poglavlje IV)

 

© 2016 Harvatiya