Dobro došli! Guest!
Četvrtak, 20 Srp 2017, 8:33 PM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Srpanj 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

→ poglavlje I - II - III - V - VI - VII

Ima i tomu lieka

 

IV.

Deset putah je, štono pjesnici vele: sunce izašlo i zapalo, a prosto rekav, deset danah izteklo od one kobne noći, gdjeno se grk Mitar sa slugom svojim prviput u životu bješe sastao sa napasti paklenom; od strašnih mukah, što tud podnese, osušio se je kakono živ svetac, a sluga mu se pretvorio uz ono malo mesa oko kostih, što imadjaše prije, u pravu okostnicu smrti, koju je sto putah pred očima vidio, sto putah nehotice ogrlio. Što drugom svietu izilazi sunce proljetnje u pjesničkoj slici djul-vienca i odore, to njim izhadjaše sada krvju nadojeno od nemilih mukah, koje ih bjehu težko pritisnule; što je drugim sladko uzdisanje, sjajna mjesečina, to njim dvojici nesvieti noćni putnik na nebu za drugo, nego da se o njem mjeseče, kao što se dobri stvorovi božji danju sunčaju, kojekakove sablasti paklene, od kojih im sve vrvi pred očima, da nemogu odpočinuti ni jednoga časa. Groznica je popustila; što ljekovi, što bajanje starih susjedah, što ih Kata bješe u pomoć prizvala, pomogaše; — al nemogu da pomognu od one unutarnje groznice, koja im dušu prži, a srdce užasom steže. Za to deset danah prošao je ubogi Mitar sav pakao, kako je dug i širok; i da mu je dano od Boga perom slikati ono, što vidì i u mašti svojoj doživì: to bi slika pakla njegova živahnostju i razlikostju daleko nadkrilila sve strahote Dante-ove. Tud on prolaziaše, pratjen mjesto pjesnika rimskoga od sluge svoga Jerka, preko drugojačijih ponorah i sretaše drugojačije mučenike, nego što se ikada mogaše zametnuti u glavi slavljena pisca „božanstvene komedije.” Mjesto tužnih sborovah velikih kraljevah, svetjenikah i drugih griešnikah, što ih Bog za opačine njihove odsudi na vječite muke, kazivao bi nam on za cvilnu četu lutrijašah i vragozovah, za koje je vlada paklena izumila posebne, preoštre muke.

Tako izmučeni i nakaženi do zla boga sjedjahu gospodar i sluga svaki na svom stolcu u sobi, kad no Mitar slabim glasom ovako progovori:

„Hvala Bogu, opet smo koj čas sámi. Gospodarice neima”.

„Neima gospodaru.”

„Kako je tebi, Jerko?”

„Bijaše već podobro; ali evo nove biede.”

„Kakove za Boga? je li iz kolibe sve izpremljeno?”

,,Baš to! — da vam kažem. Po vašoj želji zamolim onomad moga druga Andriju, da ode brže bolje u vinograd i sve, što u kolibi uzbude naći, da ovamo donese. Moradoh mu kazati sve što i kako je bilo, inače bi me težko bio poslušao. Donesav on stvari ovamo, razvežem ponjavu; kad tamo, al me sve one groze opet spopadoše, kad medju ostalim kršom zagledah — i rep vražji, onaj isti rep, što ga je imao, a ja ga dobro upamtio; jer kao da ga ovaj čas gledam, kako ga je medju noge podvio. U onom strahu uzmem ga u krpu i odnesem u svoju komoru, te ga strpam pod uzglavje — al od to doba više neulazim u nutra i već sam dvie noći prespavao pod kolnicom; — što ćemo sada?”

„Što ćemo! — Ti pitaš što ćemo? Amo š njime; kad on meni dušu, a ja njemu rep.”

„E dobro! ja još volim, samo da nije u mene. Vi se š njime popravite; a od mene dalje mu kuća. Ala! čudan ti je rep u vraga: baš kan' da je lisičji.”

„Kakvi mu drago, vražji je. A što ga izgubì, to bi mogla biti sreća po mene. A moj Jerko, što sam ti se napatio! Već zato sam zavriedio, da me Bog oprosti.”

„A da što su muke paklene?”

„Šuti! zaniemio da Bog da. Što bi si me imao tješiti i miriti, to mi još o paklu govoriš, kao da ga nisam već desetput gledao i pretrpio. Misliš li ti, da je šala, kada znadeš, da ova duša, što je u tebi, nije tvoja, nego — tudja, i to još čija? Koliko putah sam za bolesti svoje ustajao i u zrcalo hukao, da vidim, kakova mi je. Sve me strah bijaše, da neće staklo pocrniti od nje; da neću sagledati što crno, krilato — znaš već što. Jao, jao, — opet me muka spopada. Jerko! bježi! bježi za Boga! Ovo, što s tobom govori, nije Mitar, gospodar tvoj, nego je djavao, što je unj usjeo! Zar ti neudara po sumporu? Zar nečuješ, kako krili leputje, kako se dere i kako mi nokti po utrobi rije? — — — Jao! moja glava, razpasti će mi se! — moje grudi, razvaliti će mi se!”

„Umirite se gospodaru! ja kriv, ako dobro nebude; valja vragu da rep izkupi; neka dodje; ja ga se više nebojim; gorje biti nemože, nego što je bilo; a kada bi čestje bivalo, vjerujte mi, da bi čovjek na posljedku obiknuo i š njim drugovati.”

,,Pravo kažeš, moj Jerko; hodi da te cjelivam. I ja mislim, da će vragu biti više stalo do repa, nego li do jedne kukavne duše. Medju toliko tisućah za jednu se ogledati neće; a njemu je opet sramota, da medju drugimi vragovi kusat hoda i da mu se sav pakao smije, misleć, da su mu rep gdjegod odsjekli. Takova se šta možebit, odkad pakao stoji, dogodilo nije, pa neće ni on htjeti, da se njime ruglo tvori. Moram ti upravo kazati, da me taj rep puno slobodi i nemalo svega straha riešava.”

„Tako, tako gospodaru; — ja se nadam, da će biti sve, kao što je i bilo.”

„Da — da — da; ali — gle — gle” — progovori veselim glasom gospodar, lice mu se razvedri i potezi na njem oživiše — ,,kako, Boga ti, na lutriji; nečuješ li, šta je sve ovo vrieme izišlo?”

,,Jučer i meni prviput na um dodje da pitam. Njekoliko dvojkah — i više ništa.”

„Ono je drugo za nas ostalo — je li brate Jerko?” primieti tobože šaljivo gospodar; „ja mislim, da na lutriju metati i vragove dozivati nije svejedno i da nam škoditi nemože.”

„Ta nikomu se nismo zavjetovali, da ćemo se kaniti lutrije; a zašto da nemetjemo, gdje smo možda jednim korakom u zlatnih dvorovih sreće, za kojom se toliko trudismo.”

„Pravo veliš; sutra ćemo opet početi. Vragove dozivati, — to ne. To je lud i izmislio; ali na lutriju metati — od toga još nikoga vrag odneo nije.”

U taj čas uzdahnu nješto na kućnom tavanu: „A Bog ga ubio!” i za malo časovah nastade novi dogovor izmedju majstorice Kate i kóne Marka — u kući njegovoj.

 

nastavak (poglavlje V)

 

© 2016 Harvatiya