Dobro došli! Guest!
Nedjelja, 24 Ruj 2017, 10:28 AM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Rujan 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
     12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930

→ poglavlje I - II - III - IV - VI - VII

Ima i tomu lieka

 

V.

U večer toga istoga dana prikrade se, da nitko nevidi, u kuću kóno Marko i zatekavši, kako je ugovoreno, komšinicu Katu u tamnoj kuhinji, pridje k njoj, uhvati je za ruku i reče:

„Dobra večer komšinice, evo me.”

„Dobro mi došli, kóno; s vami mi je uviek sreća u kuću dolazila.”

„Da Bog da i sada. Leže li ona hrdja?”

„Baš da je hrdja, kóno moj. Liepo sam se već radovala, da će bolest i š njome mahnitost svoju preboljeti; al kad danas čuh na tavanu kleto ime lutrije, opet me iznova grom opali. Vidim, da opet neće biti dobra. Modrice s ledjah, a ludost s nova u glavu. Liek bješe baš pojak, al za onu njegovu žuljevitu kožu i dušu preslab. Eda li Bog dao, da ste šta sigurnijega izumili.”

„Pogledajte, da li spava.”

Na to ode Kata tihano u sobu i domala se vrati.

„Zaspao je i to tvrdo, sve ga hrka stala.”

„Tim bolje; amo mi sada ponjavu i filgjan; krinke evo, liepih, nježnih obrazčićah, da ih ni sama boginja nemože imati ljepših. Biti li će malo žesti, da vidivši pakao, vidi danas i slavu nebesku.”

„S mjesta kóno. Kako rekoste, tako je sve priredjeno.”

Na to se Marko zagrne ponjavom, lice prikrije krinkom, a u ruke uzme filgjan, te zapali žest u njem i uputi se lagano u sobu. Prikučiv se sretno postelji, pst-ne njekoliko putah i kad vidi, da se Mitar iztiha búdi, počeka dok oči otvori i onda glasno zavikne: „33,777!!!” te svečanim korakom, kao što stupaju bogovi Homerovi, iz sobe izadje i brže bolje kući. — —

Mitar ostade sjedeć zadugo kao niem na postelji. Onako biaše našemu velikomu apoštolu Pavlu, onako Mojziji, Iliji, Zakariji i mnogim drugim, kada ih obasjà svjetlost nebeska. Po tom si stane oči iztirati, da vidi, eda li je istina, ili je san. I kada se podpuno razabra, zalomi rukama i jecajuć od radosti sám sebi ovako progovori: „Zdrav da si mi angjelu božji, srećo i spase moj! Nisam vriedan ni dostojan . . . ali neka bude po rieči tvojoj . . . ali da!” — i dohvativ bjelicu, upiše na tablici 33,777. — „O kakvi su liepi, pa sve jednaki! Prosti, ali duboko tajni. Mudrost ljudska saplitje, a Bog razplitje; a volja božja prosta je i jednostavna, pa je opet nitko zamrsiti nemože. Ali šta ću sada? Da legnem i spavam, o tom ni govora nema, a da razabirem — nesmijem. — Jerko! Jerko!”

Kata, znajuć dobro što je, nadre se tužna smijati, a Jerko čuvši, gdje ga zove, digne se ljutit sa slame i zagrnuvši se ćebetom, dodje mrmljajuć u sobu i prodre se:

„Šta je opet, koja vam je nevolja? valjda vam još sve jednako hoda vrag po glavi. Ako li to tako uztraje, ja vjere mi odoh bez traga, pa onda mučite, koga vam drago.”

„Nije, nije, srdce moje; evo sunca i pred naša vrata! Što smo patili, patili; sada će se valjda sve izvrnuti na bolje. Ovaj čas me nješto probudi i kad mi se oči otvoriše, imadu što da vide. Žena u bielo obučena, liepa, kao što angjeo biti može; lice joj kao da si posuo ruže po bielu sniegu; stade mi do postelje, i — —“

„Dosta je, dosta. Ja tim prikaznim više nevjerujem. Otvoriste li vi dobro oči, da nebì onaj naš prijatelj iz vinograda, došavši po ono, što je ostavio?”

„Nebuni me, nesretniče; gdje je još djavao u bjelini po svietu hodao; gdje je u njega ono lice, što je prema svakoj i najvećoj ljepoti ljudskoj, kao ruža prema čačku, sjajni mjesec prema čadjavoj tavi (ponjvi); gdje je paklu ona blaga svjetlost, koja nesvieti, već zasliepljuje; nevidja, nego razblažava i dušu blaženstvom zatapa?”

„Hm! hm! pa reče li štogod?”

,,Reče, ali samo meni; a ti i drugi znati ćete, kada bude vrieme.”

„A hoće li štogod onako, za naš posao — —?”

„Hoće, hoće, ali treba šutiti. Znaš, kako se u evangjelju veli sad ovomu sad onomu: idi, ali da nisi govorio nikomu ništa. Ti ljudi nisu radi, da se telali po svietu, što su komu učinili.”

„A hoće li mene štogod zapasti?”

„Biti će nam svim dosta. Sada možeš mirovati, te koj grošić i više popiti nego li dosada. Mirovati i čekati, to je tvoje. Male lutrije neću više ni da gledam, a netreba ni tebi. Ti meni ostaješ, u ostalom, ma se kako stvari promienile, onaj koj si i bio. Ja sam čovjek, koj se u duhu ponieti neću. Ako i bude hintov, sobe gospodske, svilene haljine, jela izabrana: a ono ćeš ti sjediti spreda na hintovu u odjeći zlatnoj, te ništa drugo, nego gledati, kako debeli i zobni hatovi biesno grabe, hop! hop! pa onda, kada se kola ustave, skočiti, vratca otvoriti, mene pod ruku uzeti, pokloniti se i reći: zapoviedajte vaša milosti! To sve samo pred svietom, a na samo ćemo ostati stari prijatelji. Tebi će biti jedna soba, kao predvorje rajsko: tu ćilimi, svake slikarije, mehki stolci sjedaći i pružaći, pa da tud razbaciš i noge i ruke, te kad tko dodje, da mu rekneš: počekajte malo, moram vidjeti, da li se je nj. milost obukla; a ja ću, kad zapitaš, je li slobodno, reći ovo ili ono: slobodno je, malo sam bolešljiv, neka sutra dodje, i tako dalje.”

„Ja nemarim gospodaru; Bog bi dao, da kakogod izpuzimo, vi iz vaše slanine, a ja iz svojih dronjakah.”

„Što slanine, — kakovih dronjakah? bhu! bhu! — Pa onda, kada ja uzmem svoju Katu pod ruku, a nje sve sušanj stoji, a ti za nami: na šeširu ti zlatna ružica, oko vrata i rukuh zlato se prelieva, čižme sa ostrugami škripe . . . kako će nas zavistna svjetina gledati i pitati: gle! gle! što se to učini od Mitra; tà je li ono Jerko? nuto Kate! tko bi je poznao? kako su pústi glave podizali! — Tako će govoriti opaki sviet, a mi ćemo uzprkos još boljma glave zabaciti, rukama razmahivati, na sviet se izkašljivati, nikoga negledati. — Šta veliš, Jerko, na to? — A kóno Marko, on će od toga dana, evo moje glave, početi metati na lutriju, nebi li nas kakogod stigao. Onda ću ja njemu, kao što mu rekoh, priče kazivati.”

,,Sve je to liepo; ali samo na vrbi svirala.”

„To je moja briga. A sada ajdemo opet spavat: ti na slamu, a ja na debelu ponjavu, dok nebude drugčije.”

„Lahku noć gospodaru! gledajte, da do sutra nebude sve prazan san.”

„Ovako se nesanja; lahku noć!!!‘‘

 

nastavak (poglavlje VI)

 

© 2016 Harvatiya