Dobro došli! Guest!
Četvrtak, 20 Srp 2017, 8:29 PM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Srpanj 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

→ poglavlje I - II - III - IV - V - VII

Ima i tomu lieka

 

VI.

,,Huj! huj! huj! Veselo Mitre! došao je i tebi spasov-dan, pokucala sreća jedared i na tvojih vratih, procvale ti ruže i ružmarini na stazi života, mjesto stara drača i korova! Mili Bože! Sirotinja je briga velika; dan na dan hrani, poji, odievaj, sebe i svoje, a neimaš odkuda; kadgod se zaište, ćuška za uho; a kadgod se dade, rana duboka; a kad se nemože, bol preljuta; — ali ni bogatstvo spavati neda; gvozdeni sanduci — i oni težko dušu pritištu; neznaš kuda ćeš s novcem; izvijaš sve načine, kako da ih poharčiš, pa ni kako na kraj da dodješ nemožeš. Srećo, pusta srećo, jel moguće, da si se i samnom jedared posestrila! Jesi! Jesi! — Onaj san nelaže; a da on i laže, sad istinu već nitko u laž nepretvori. Po svem gradu ide od ustah do ustah: Mitar — a Mitar, to je sad gazda! 33,777. svim je na jeziku, i djeca ga već naizust znadu; tomu se broju sve danas klanja, sve mu se divi; a ja kad se pokažem na ulici, lete kape i šeširi: sluga ponizan gospodine Mitre, čestitam vašoj milosti, preporučujem se! A ja, kao čovjek, koji se u dobru neću da ponesem, velikodušno svakom odzdravljam i samo izpod oka motrim i mjerim prijatelje i neprijatelje te u sebi odlučujem: ovoga ću pomilovati, a ovomu nikad oprostiti neću. Kóno Marko: evala prijatelju Mitre! klanjam se, opet je izišlo na tvoje. — Znam da je izišlo, kóno Marko; de pričaj sada! Bit će dobro, kada dodješ: Mitre, ded pet sto, ded hiljadu forintih; premaklo mi se novacah, i tako dalje. Al je Marko opet čovjek. — No odkuda sviet da znade za moj broj? Kako sam ga sretno dobio i kupio, spravio ga u ladicu u deset zamotakah, pa se opet znade. Al da! danas je već sedmi dan od vučenja, a tolika sreća daleko se čuje. Huj! huj! koliko je samo to? Po svem svietu glasati će se, sve novine pisati o sreći mojoj. Mnogi bogatar, koj je dosad mislio, da je samo njega Bog stvorio, da se u novcu valja i drugi sviet preko oka gleda, reći će sada: gledaj ti toga! To će se govoriti u Beču, Parizu, Londonu i svuda, gdje je majdan novcu, a ja ću pod ovim svojim poderanim krovom i ovih masnih čakširah pucketati prsti i misliti si: baka momče, kao da ste vi sreću pod zakup uzeli. — Ali da! sjutra je slava u mene! toliki gosti, a ja se ništa nebrinem.”

„Ej Kato, pošalji mi po Marka!”

Za čas Marko dodje.

„Brate Marko” reče mu Mitar, uprvši se o jednu nogu i tapkajuć njome, a ruke u džep turivši — „ti znadeš, kako sada stojim i rad ćeš mi učiniti ljubav, za koju se stostrukomu uzdarju nadati možeš. S velike sreće moje metnuo sam se u trošak. Sjutra hoću prijatelje svoje da podvorim, neka se vesele sreći mojoj. A nješto sam i kod majstorah naručio, pa hoću i pošteno, kao čovjek bogat, da platim. Ded mi dakle do četiri stotine forintah, evo ti pisma na četiri hiljad.”

Marko ga tužno pogleda, al valja, što je počeo da i izvede, te opet ljubezno i pun udvornosti odgovori:

„Kako da nedadem, brate Mitre; davao sam i prije, a kako da ne sada. No se uztrpi sjutra do podne.”

„Svejedno, dan prije ili kašnje. To sam te hotio moliti, a sada budi mi zdrav.”

Marko mu se pokloni i ode.

„Bože moj, kako se vremena mienjaju!” nastavi Mitar svoj monolog — „čovjek ovaj, koj me je prije toliko korio, grdio i samo od smiljenja kadkad me iz blata izvlačio, sada mi se evo klanja. O zlato! o blago! ti si car, ti Bog svieta ovoga; neklanja se to ni vražji Mitru, nego sve tebi.”

„Mitre, što ćemo zaklati za sutra?” propita kroz vrata Kata.

„Bhu, bhu, što ćemo zaklati? — to je pitanje! što ćemo zaklati.”

„Da!” prodre se Kata „to treba znati; ona dva purana ili tele?”

„Kakovo tele, sakr . . . . kolji kravu i gdjegod što uhvatiš. Gdje je jedno, tud danas mjesec danah može stajati stotina; kolji sve, što ti pod ruku dodje, nežali ništa; to je jedan dan, al vriedi za milion milionah drugih.”

Kata se kriomice nasmije i vrata zalupi, al se za malo opet vrati i najavi stolara Mocla.

„A drago mi je, drago mi je. Majstor Mocl, jeste li vi već gradili kadgod ormare za novce?”

„Gospodaru . . . ol da reknem gospodine Mitre, nije nužde bilo; al ako treba, znadem i to.”

„Ha ha ha! nužde; kakove nužde, gdje se grade ormari za novce! Pa onda, „ako treba!” Kako nebi trebalo! Vama netreba za vaših pet grošićah, to znadem; al za dvie stotine hiljadah, velim, dvie stotine hiljadah, mislim da je uviek trebalo i da će trebati.”

„To je istina, vaše gospodstvo; al to je prviput kod nas, od kako sviet stoji.”

„Tako, tako moj Mocl” i pljesne ga rukom po ramenu, „a sada da vam kažem, kako želim taj ormar imati. Najbolje, što imade drvo orahovo, spolja liepo na smedje usvietlano; cieo ormar na dvoje razdieljen i za svaki prediel posebna vratca; u dónjem ovelike ladice uzduž, za krupnu novčurinu i kojekakve papirine; al odozgor tri do četiri reda sve malih, sitnih ladičicah, sa tajnim otvorom i zatvorom, da nemože svatko svoga nosa tamo imati. A kad se jedne ladice spreda povade, a ono da za njimi budu opet druge, isto kao i prve. Tako mi uredite, a kad bude gotovo i vi svoje liepe novce za posao primite, onda ili se odmah otrujte ili mi se svimi bogovi zakunite, da gradjevine ormara nikomu izdati nećete. Nije šala, gdje je toliki novac, — što vi mislite?”

„Biti ćete služeni, gospodine; a kako ćemo za cienu?” —

„Računajte, kako vam je volja; što stane u jednu ladičicu dukatah, to je vaše.”

,,Hvala liepo; a kada da bude gotovo?”

„Čim prije; ja ću doskora po novce; a kada ih donesem, valja da bude, kuda ću ih spraviti. Vi znate, kako hrdjava svieta danas imade. Ja znadem, da su tu hiljade izbuljile sada oči na mene, kao gladne vrane na mrcinu, do koje nemogu. Jedni misle, sada će Mitar zagrabivši jednom i drugom rukom bacati na sve strane; tud se sad javljaju rodjaci, sve devete peći omela; prijatelji, za koje se prije nikad znalo nije; kršteni, krizmeni i Bog sám znade kakovi ne jošte kumovi, i izvode po najtanjoj krvi jedni rodbinstvo, drugi prijateljstvo, a treći kumova kumstva kumstvo. To su jedni; a ima ih, koji su možda na posljedku pošteniji od prvih, te sude: ako l' nedodjemo do ništa dobrim, a mi ćemo silom. To su oni nezvani gosti, od kojih se je zemlja najprije očistiti, pa onda reći moralo: ajde Mitre po svoje novce. Bog zna! — živ otići, a mrtav doći.”

„Mrtav doći — kako to govorite?”

„Šuti nebore, to udara na bogatstvo; kod ovolika novca može čovjek ludo govoriti, pače i budalom obstati. Novac i ludost, to su dva druga, koja se dobro slažu. Misliš li, da gdje je pun sanduk, da tamo nemože biti prazna glava! Pače sreća u čovjeka luda, to ti je obično znak puna sanduka. Koliki bi po onom, što je sám sobom vriedan, već odavna bio lipsao; al mu je ruka zlatna, pa je sav zlatan; trbuh pustio i podvoljak objesio, dočim se je mnoga čestita duša, koja sja dobrotom, a ne zlatom, usukala kakono pritka o pasulju. Tako je na svietu, šta ćemo; jedan vara onim, što nije; a drugom se neda da pokaže ono, što je. Zato, rekavši sve u kratko, uz blago netraži pameti, i ako danas sutra čuješ i ludih stvarih od mene, a ono valja da misliš, da ima patenat i na ludost, a to je bogatstvo.”

,,Vi mudro govorite, gospodine Mitre, kano da knjige pišete.”

,,I gorje mi je bilo — pa sada mogu da govorim. Medjutim, ja imadem još malo posla, drugih naručbinah; a vi se brinite, da ormar skoro sgotovite.”

„Bit će. — Vaš sluga!”

,,Jest — sluga. Da ste mi zdravo!”

„Mitre! kolar već odavno čeka” vikne Kata.

„Neka čeka — i ja sam njegda tako čekao. Liepo ti je biti velikim gospodinom, ili bogatim čovjekom — što je na posljedku svejedno. Tud možeš sav sviet za nos da vučeš, a on ti se opet mora klanjati. Kada sam ja njekoč dolazio velikoj gospodi: sluga pred vrati, deset satih pred podne: — „Molim vas, bi li mogao biti s milostivnim gospodinom” — ,,Baš se oblači, pričekajte malo.” — Jedanaest satih. „Molim vas — — —“ „Sada baš uzimaju ručak njihova milost.” — Dvanaest satih. „Molim vas — —“ ,,Vidite, da imade gospode, koja su priečja; dodjite sjutra.” Tako sjutra, tako preksutra i tako uviek. Čekaj kolaru! ali ajde —

„Unidjite.”

„Na vašu zapovied —“

„Imadete li gotovih karucah po najnovijem ukusu?”

„Ciena?”

„O tom nije razgovor; nego imadete li gotovih karucah po najnovijem ukusu?”

„Gotovih neimam, ali ako zapoviedate —“

„Jest, zapoviedam; karuce sa četiri sjedala pod krovom, da se može i najveći čovjek pružiti u njima, kako mu volja; za četiri konja; sve od čista gvoždja, što od gvoždja biti imade; na zeleno oličene sa grbom — — e! to ćemo poslie.”

„Bit ćete služeni; dokle?”

„Za dvie nedjelje danah najposlie. Da ste mi zdravo!”

Na isti način primi to popodne još njekoliko majstorah i umjetnikah gradskih, medju kojimi posljednji bijaše čifut Kafteles, kod koga naruči dekoraciju za sutrašnji obied, — prešan posao, na koj valja da se potroši sva noć, al za dobre novce.

Tako se nagospodovavši to popodne i večer, izjede po običaju malo crna kruha i suha sira te izpuhujuć se, kao da se je najeo samih gnjetelovah i napio šampanjskoga vina, legne pod onaj svoj otrcani pokrovac i stane sanjati o salonih, audiencijah, equipažah i drugom gospodstvu, što si ga je u glavu upilio.

 

svršetak (poglavlje VII)

 

© 2016 Harvatiya