Dobro došli! Guest!
Subota, 25 Stu 2017, 5:37 AM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Studeni 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

→ poglavlje I - II - III - IV - V - VI

Ima i tomu lieka

 

VII.

Sjutra dan oko podne sve se po kući Mitrovoj uzžurilo, i domaće i najmljeno. Jedni sjenicu u dvoru dogotavljaju, drugi stol steru i jela postavljaju. Kata je u kuhinji, zapregla se i zasukala te kuha i peče, sve je huka stoji, a Mitar se zamišljen po sobi gore dolje šetje i goste dočekuje, sobe su mu tiesne, pa im je prosto u dvoru pod sjenicom.

Gosti jedan za drugim dolaze, i kako koj dodje, tako se s Mitrom i rukuje te čestita, a on, s nova od pete do glave odjeven, čestitke prima, na nje odgovara, goste posadjuje i razgovara.

„Čorba je na stolu” zovne jedan od slugah, „izvolite.”

Mitar goste reda, kako je tko stariji i ugledniji. Po stolu su bieli stolnjaci, a čim se jede, sve je liepo i skupocieno, od komšijah još za ovaj put pozajmljeno. Poviš stola, gdje je pročelje, namještena slika „Sreće” u prilici žene. Na razmotanoj artiji, što ju drži u lievoj ruci, napisan okrupnimi znakovi broj 33,777.

Družtvo jede, pije, al slabo se tko šali i veseli.

Dodjoše zdravice.

Kóno Marko usta í nazdravi: „Da nam Bog živi domaćina, kojega se sreći danas veselimo. U njoj se nepooholio, već nam prijatelj ostao, koji nam je i bio. Blago prolazi, a pravo prijateljstvo ostaje dovieka. Bolje da blaga nebi, nego da se po njem grieši. Ljepše je pamet steći, a blago pogubiti, nego li u blagu dušu pogubiti. Ele Bog nam ga živio na mnogo godinah — koliko kapljih, toliko godinah!”

Kucnuše se i izpiše.

U tom stupi u dvor listonoša i preda Mitru list.

„Odkuda list Mitre?” povikaše svi gosti u glas, a u taj čas Marko se diže i otide.

Mitar ništa nespazi, već se on u list zagledao te pogadja odkuda je, šta li je.

„Otvaraj ga Mitre” povikaše opet gosti.

On ga razpečati. Kad al u njem ništa nego štampani brojevi od posljednjega vučenja. Pouzdano list razmota, al čim unj zaviri: probliedi, kakono krpa, usnice mu uzdrktaše, kose se naježiše, žile oskočiše i težkom mukom prodrie mu se iz grla jedna samo, ali strašna rieč „izdaja!” i pade obeznanjen preko naslonjača stolca, na kom je sjedio.

U tom stupi u sjenicu vrag, onaj isti vrag, što mu bješe došao u vinogradu, u istom odielu i bez repa. Oko vrata sanduk obiesio, a pismo za prsa zataknuo i postanuvši kod stola Mitrova, pogleda ga oštro i reče:

„Evo novci!”

A on se trže kao biesan sa stolca; sve van sebe oči izbuljio, a šake kruto stisnuo, te što ga glas nosi, izdrie se:

„Neću novacah, nego dušu mi vrati.”

„Hoću, no prije ti meni rep moj.”

„Vodite me u sobu, da mu rep vratim.”

Povedoše ga u sobu, a vrag za njimi. U sobi prozori i kapci zatvoreni, da se ništa nevidi i da mu se je težje razabrati. Od gostih se njeki smiju, a njeki žale, al je svim drago, što će liek pomoći.

Mitar doškleca postelji, rukom se maši pod uzglavje te izvuče lisičju repinu i, odvrnuvši oči od nje, pruži ju vragu:

„Evo ti rêpa, vraže.”

A vrag potegnuvši izza prsah pismo, pruži mu ga i reče:

„Evo ti duše Mitre, pa ju unapred bolje čuvaj.”

To rekavši vrag ode, a ostali Mitra povale na postelju, da se izspava. Kada se izjutra prene, prvo što sagleda, bijaše pismo ono, što mu ga vrag bješe ostavio. Veseo nad izkupom duše, skoči se na noge i dohvati pismo da ga pročita. Sladko se je spominjati nesreće, što nam je iznad glave sretno premahnula; i dužnik s veseljem njekim gleda težke obveznice, pošto se je jedared duga riešio. — No čudom se začudi, kad mjesto onoga kobna zapisa, ugleda poslanicu svoga kóne Marka, koj mu ovo piše:

„Dragi moj Mitre,
vrag onaj, što te je toliko namučio, bio sam ja. E da bi ti nakon težka stradanja tvoga bio andjeo spasa. Vidiš, da se o tudjoj muci živjeti nemože, nego da svaki valja da se uzda u se i da se svojim trudom i znojem prometje. Mahni se dosadanjeg teciva, ili da bolje reknem razspikućenja. Ono četiri stotine forintih, što ti dadoh u zajam, neka ti bude. Ni u mene neima odviška, ali ih žaliti neću, ako te budem izveo na pravi put. Troškovi jučeranjeg dana namireni su, a od onih gospodskih naručbinah tvojih neće biti ništa. Ono je sve medju prijatelji ugovoreno bilo. Neboj se nikakove sramote, nego budi uvjeren, da će se sve veseliti izbavljenju tvomu. Budi pametan i primi svjet ovaj moj onom pripravnostju, kojom sam ja nastojao o dobru tvom. Budi mi zdrav.  Tvoj  V r a g — M a r k o .”

Mitar ostade malo zamišljen, al mu u jedan mah udariše suze na oči i uprvši ih u lik Krista-spasa, što mu visjaše u sobi, diže tri prsta i zakle se Bogom i dušom svojom:

„ N i k a d a   v i š e ”

I od to doba nije se više vidio u sbirnici grada N. Mitar Kuburdjić.

 

(svršetak)

 

© 2016 Harvatiya