Dobro došli! Guest!
Četvrtak, 20 Srp 2017, 8:31 PM
Početna stranica | Registracija | Prijava | RSS

Menu portala

Brojčani podatci


Ukupno na mreži: 1
Gostiju: 1
Koristnika: 0

Prijava

Tražilica

Kalendar

«  Srpanj 2017  »
NedPonUtSrČetPetSub
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

→ poglavlje I - II - III - IV

Sudbina - jarac

 

V.

Tko od nas nezna, da se živi utisci duše, ugodni i neugodni, obično u snu opetuju, dok se opet neizgube. Pogorielac i brodolomnik sanjali bi, iza pretèrpljena straha i nesreće, po svoj prilici o strahotah požara i bure; a Oktavijan Pecirep, za kojega gubitak vlasulje u ovih okolnostih nebijaše manja nesreća od požara i brodolomja, o čem drugom da sanja, nego o svojoj vlasulji? Dà što više: drugi sni na časove dolaze ili se na mahove ponavljaju: njemu pako sinoćnja nezgoda bješe tako dušu obuzela, da mu se svu dragu noć motahu po glavi sáme vlasulje. Izmedju ostaloga bješe mu tvoreća te slike duša njegova priušćila, istina, još jednom sladko uživanje onoga časa, kad ga pokojna njegova Bibijana bješe malo izpred smèrti uz imendan obradovala novom vlasuljom; ali tu sliku izmjeniše doskora druge, istini priličnije, i najposlje posve vierna reprodukcija sinoćnjega dogadjaja, od koje se neugodno prenù, dèržeć opet rukama — golu lubanju. Koliko ružan bijaše san, toliko mu ružnija odgovaraše istina.

Dalje mu se nedade spavati, a već se i poodanilo bješe. Svezav opet rubcem glavu, digne se, noćnu haljinu navuče i papuče natakne pa, pristupiv k prozoru i skèrstiv na pèrsijuh ruke, opet se zamisli, gledajuć u dvorište. Pèrvo, što spazi, bijaše Lila, ležeć pred svojom kućicom pružena: glavu na prednje noge položila te posve naivno kadkada unj gori pogleda, nesluteć težkih jadah, što mu ih je zadala. Od toga predmeta svèrne oči na veselije prizore domaćega života: kako mlado tele po dvorištu smušeno skakutje; kako mačka, jutarnjom toilettom zabavljena, na dèrvištu sjedi te izpod oka na vrabce vreba, a razna se živad medjusobno igra ili čepèrkajuć po buništu oko nadjena zèrnja mali boj bije.

Napokon se pokažu na pozorištu dva šteneta — djeca Lilina — u poveliku krugu jedno drugo naganjajuć i nješto si iz ustijuh otimljuć. Kada se stignu, borba svaki put iznova nastaje i za pobjediteljem i plienom nova potjera započimlje — sve u onom krugu. Tako njekoliko putah bilo, i gledalac s prozora bješe se — zaboraviv tugu i nevolju — za čas u idiličke misli zanio, i njih odsjevak, blag posmjeh ukaza mu se na licu. Ali to sunašce razblažene duše u isti se mah za nov oblak sakri: čelo namèršti, usta na polu raztvori i, upoznajuć se u onaj predmet pasje igre, pomoću što očiuh što fantazije razorenu formu po malo sastavi — ruke zalomi i s uzklikom: „Za ime božje, tà to je moja vlasulja!” iz sobe na triem iztèrči: „Damjane! Ružo! Ima li tko živ? U pomoć, u pomoć!”

Na tu viku sva se kuća stèrče, i sàm župnik sa šumarom, za nuždu odjeveni, na dvor izlete te, više po pantomimici nego li po kazivanju profesorovu, o čem se radi razabravši, svi skupa za psi u potjeru podju i težkom mukom stradalicu vlasulju iz raljah im spase.

Na svu sreću u štenadi bjehu jedva probili mladi zubi, i tako šteta nebijaše znatna.

Što nadèrto bijaše, to kuharica na vlasulji pokèrpi i osušiv ju prema vatri uljem namaže i liepo očešlja, a župnik, šumar i učitelj — koji medjutim takodjer bješe došao — profesora njom svetčano opet ovjenčaju.

Mnogo joj oskudievaše od prijašnje ljepote, dapače mjestimice vidjaše se po gdjekoja nenadoknadiva praznina; ali se opet mogaše u njoj onaj dan pristojno, bez pogibeli rugla, medju ljudmi provesti.

I tako onaj vražić, što bješe pokvario, po zadaći svojoj opet popravi; jer bi drugačije bio okrutni mučitelj svieta — a to on nije!

—————

Čovjek je iza sretno pretèrpljene nesreće pomirljiv. I naš profesor mladomu šumaru, na kojega se sinoć razljutio bješe, oprosti i za revnost kojom se pri spasavanju vlasulje odlikovao bješe, ruku mu stisne i, u otćinskoj skèrbi za njegovo dobro, obeća mu poslati za koristno čitanje i pouku, čim se vrati, glasovito Seibtovo1 djelo: „Klugheitslehre oder die Kunst aus dem Umgange mit Menschen, die möglich grössten Vortheile zu ziehen”2; učitelju pako u znak istoga priznanja ponudi velikom ljubežljivostju pèrstovet burmuta.

Vrativ se poremetjena dobra volja u družtvo, onaj dan veselo skupa provedu i kod večernje partije profesoru još suviše sreća posluži te, bez ikakove zapreke, načini sjajan „pagat ultimo” i uzanj spremi u džep obilna „Židova”, koji mu imaše nabaviti novu vlasulju.

Sutradan se sèrdačno oproste i profesor se onim istim „pužem” doma vrati.

Na polazku mu domaćin želeć sretan put ponovi poziv u skore opet pohode, a on mu smiešeć se odzove: „Ali ću ponieti obie vlasulje!”


1 Karl Heinrich von Seibt (1735-1806), pedagog i katolički teolog (op. urednika)

2 Mudrost učenja ili umjetnost odnosa s ljudima, za izvući naj veće moguće prednosti (op. urednika)

 

(svršetak)

 

© 2016 Harvatiya